Мој први професор теологије беше моја бака, богомолница. Мати ме је учила прве тропаре и, у бунтовним годинама махните младости, она је била речита бранитељка вере у кући. Тек на студијама у Паризу, код Руса православних, видео сам лепоту светиње и Божански смисао у Церкви Православној. Помогао ми је Господ да учим високе школе у туђини и да не постанем белосветски бескореновић. Дато ми је да увидим да нема случаја, да ме је водио Бог, од мога родног Новог Сада, преко Париза и Бостона, натраг у свети овај Бели Град, до ових светих моштију свесрпске храбрости (мошти Светог цара Лазара Косовског, које су се тада налазиле у нашем храму; прим. прир).
Заиста, ко је на врху, тај зна за громове, али тај, такође, види са врха орловитог како далека поколења надолазе као таласи у бучном океану и довикују поклич од Јерусалима Христовог - све до наших дана: Осана! Долази Господ! И дивим се Христовој моћи, која се у немоћи показује. Дивим се красоти Божијој, по којој и мене најмлађег међу браћом уздиже у наследнике Апостола и Светог Јована Златоустог, да будем сапрестолник Светоме Сави Немањићу и великом Његошу! Али то првенство има да се плати служењем и самоћом и страдањем: Крст носити нама је суђено...
Неисказива је тајна првосвештенства која се цакли у деловима владичанске одежде, где је највиша митра, а на митри - часни крст. И опет велим: часни крст, јер постоји, браћо моја богољубазна, постоји и нечасни крст. На Голготи има три врсте крстова. Два за неправедне разбојнике, а један за Праведника Христа. Ако неко згреши, па испашта за своје грехе, тај има нечасни, разбојнички крст. Страда ли неко на правди Бога, тај носи часни Христов Крст. Значи, ако невини страдамо, тек онда смо Христу налик, тек онда смо христијани!
Но, има разлике и међу крстовима двају разбојника: један се часно покајао на свом нечасном крсту, а други је псовао на свом нечасном крсту. Треба да се трудимо и удостојимо ношења часнога Христовог Крста, трпећи тихо и смирено бриге и невоље свакодневице. А сваком Бог пошаље једног Симона Киринејца да му се нађе у помоћи, када посустане под тежином часнога крста свога. И лично Син Божији ту је увек да нам напомене радости вечнога Васкрса, тамо на Небу, у Дому Свете Тројице.
За невернике, страдање нема и не може имати смисла. За вернике, међутим, у добровољном прихватању страдања за вечну истину и љубав Христову одвија се највећа тајна слободе кроз сведочење за Смисао овога света, а тај вечни Смисао јесте лично Богочовек Исус, Који је био разапет и, затим, устао из Гроба као Победник над пакленом бесмислом. Са гледишта добровољног страдања за вечну правду Христову, мученици су највећи људи овога и онога света. Из те перспективе, малобројни србски народ, веома је многобројан на Небу и славан тамо, кроз Мученике своје.
Православна вера отвара нам очи за тајанствену моћ и ширину светог места жртве. Кроз веру праву дато нам је да завиримо у тајну наше небеске будућности. Ето, у земљама Србије најшире је Косово Поље, оно се простире до Неба. Страдању часном и невином диве се и ангели Божији. Православна Црква одликује се тиме да она часно и невино страда.
... Сарадници Сатане и демона, тих духовних окупатора ове планете, исто нам не могу ништа јер се ми не отимамо око царства земаљскога. Епископи Православне Цркве, то су амбасадори Небескога Царства и они нуде пасош за Царство Божије свакоме, а где они лично не стигну, замењују их њихови заменици - свештеници, ђакони и верници.
... Његово (Божије) човекољубље није сентиментално угађање сујети палога човека, који узима своје страсти за једину стварност. Христово човекољубије, христијански хуманизам, иде нераздвојно са богољубљем. Ко на првом месту не воли Бога, тај не може видети ни вечну, бесконачну вредност у сваком човеку, јер је за свакога човека сам Бог, Исус Христос, био разапет. ... Наше једино преимућство, то је да у нашим жилама, после Причести, тече Христова најплеменитија крв. И ако живимо у Његовом Духу светиње, постајемо племићи и цареви небески, ма били у ритама на Земљи. Неукрадиво благо наше јесте заљубљеност у благога Христа Бога! То је непомутива радост наша, да нас Христова Крв искупи од нечистоте мртвих дела наших! Да би дао Бог да у Дан општега воскресенија добијемо нетрулежну митру у Царству Божијем, и ви, такође, и сав човечански род, макар ја био тада међу последњима на Небу, пошто сам, ево, недостојан, уздигнут, да будем (као епископ) међу првима на земљи.
Хвала овом светом збору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, дајем као уздарје своје певање србско од сада и до моје смрти, и чак после смрти моје, у вечној Литургији на Небу. И да се тамо нађемо на окупу сви! Дај, Боже, и - амин!
Епископ будимски Данило (Крстић)
Одломци из епископске беседе на хиротонији у Саборној цркви у Београду, на Цвети 1969. године
Извор: saborna-crkva.com