Вера не објашњава само тајну живота, већ и тајну смрти. Људи се односе на различите начине према изласку из овог света. Код неких се јавља окамењеност пред лицем смрти, неки се односе цинично према њој, има и оних који желе смрт услед потиштености и очајања, кад је човек сам призива, осећајући живот као страшан терет и у оваквом стању он понекад сам подиже руку на себе или би хтео да га неко убије. Постоје и стања равнодушности, када човек доживљава лакомислено и живот и смрт. Постоји и страх од смрти, бојазан за живот, која некад достиже такву снагу да човек и налазећи се ван сваке видљиве опасности по живот, очекује са оптерећењем смрт и мисли о њој као своме уништитељу.

Другачији однос је покорно прихватање смрти, пуна свест о важности, одговорности и чак величини њеног тренутка, као преласка у вишу област постојања. И коначно, последњи однос је анђелска радост пред лицем смрти. Човек који зна за Царство Божије већ из искуства земног живота чека са великом надом то Царство Божије, блажено упокојење духа свога у Богу, после смрти тела. Он не тежи у други свет против воље Божије, јер је свестан вредности и земног живота, али радосно чека онај тренутак када ће по вољи Божијој бити узет у виши свет.

Апостол Павле, доживевши ово високо осећање, каже: “Имам жељу умријети и са Христом бити” (Фил 1,23), “...јер је мени живот Христос, и смрт добитак” (Фил 1,21).

Међу људима влада страх пред смрћу, који прелази у лакомислено-покорно прихватање смрти. Но, често је присутна и окамењена безосећајност, и не само бојазан од смрти, него и страх да се мисли о њој. Они који одгоне од себе мисао о смрти, свакако, не могу да се религиозно припреме за неизбежни излазак из овог света.

Сећање на смрт свети учитељи и подвижници хришћанства сматрају толико неопходним за духовни живот, као молитву. Они говоре да је молитва десно крило душе верујућег човека, а њено лево крило је сећање на напуштање овог света.

Често се у свету исказује нетачна мисао да сећање на смрт омета живљење земаљског живота, као да кочи активност човека у свету. Ово се може односити само на житејски хипохондрични став према смрти, који чини човека заиста неспособним за било какво дело. А хришћанско сећање на смрт је прозорљиво стање душе људске, које је чини свеснијом и мудријом, придајући активности човека у свету нарочиту снагу и одговорност.

Незнабожачка древна заједница је првобитно сумњичила хришћане за непотребна осећања према животу овог света, али умудривши се, увидела је своју погрешку. Хришћани су могли давати земљи све што је било предодређено за њу, у поретку послушности држави и служењу заједници. Међутим, хришћани су само Богу и вечности предавали своју душу.

Хришћанство никада не противречи животу, него само греху. Сећање на смрт, о коме говоре учитељи Цркве, не противречи животној активности, већ активности греха. Огреховљено осећање заиста мрзи сећање на смрт зато што је и сећање на плату за грех, на крај свих илузија, обмане зла, његових варљивих радости, којима зло саблажњава на земљи људску душу, одвлачећи је од Бога и Његове правде.

Шта је то смрт? Је ли она зло или добро? Неки кажу да је зло, други да је добро. Истина је у томе да смрт, као човеков одлазак из једне стварности, земне, у другу, небеску, јављајући се као последица зла није сама по себи ни добро ни зло; за једне људе, добре, верујуће, она представља добро и доброчинство, а за друге, који се нису покајали пред Богом, она представља зло, горчину. Квалитет душе умирућег човека одређује значење смрти за њу.

Реч Божија не схвата смрт само као растајање човека са својим земаљским телом, већ и у смислу “човековог губитка благодати Божије”. Ова последња, апсолутно ужасна смрт јесте смрт душе или, како говори Апокалипса “друга смрт” (Отк 20,6), смрт за праведност, за чистоту, за блаженство, за добро, за вечни живот у Богу. Међутим, ова друга смрт нема никакве моћи тамо где су душе спасене и преображене силом Христовом. “И смрт и пакао дадоше мртваце, који бијаху у њима, и бише осуђени сваки по дјелима својим”, каже Откривење (Отк 20,13).

Најсветија и највиша човекова смрт је његова смрт за зло, за грех. Смрт за саму смрт... Човек умире да не би више умирао. Васкрснути у Христу јесте човек умрли за зло. Смрт се јавила у свету као резултат човековог отпадања од Бога, као последица греха, и када се уништава грех стварним покајањем и у Божијем праштању човеку скида се проклетство греха и истрже се жалац од смрти. Због тога онако свечано и радосно у свом знаменитом пасхалном слову свети Јован Златоусти кличе: “Смрти, где ти је жалац? Аде, где је твоја победа?!”

Жалац је извађен из људске смрти васкрсењем Христовим. И сви верни Христу, сви који живе с Њим и у Њему синови су васкрсења.

Архиепископ Јован (Шаховској)