Моли се онако, како су те у детињству учили: Царју небесни, Оче наш, Богородице Дјево… Лепа је молитва Иже на свјакоје времја (молитва у свако доба). Додај још понешто и од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у руке Твоје! Нека буде твоја, а не моја воља!

Време трајања молитве и положај при молитви, нису важни – важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи.

Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу: „Ти си овакав,Ти си Бог над боговима, Цар над царевима…“ само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. „Молитва Господња“ и „Првосвештеничка молитва у Гетсиманији“ не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини „епитет“ који се тамо даје Богу јесте „Оче“.

Можда је и оно препонизно преклињање и стално наглашавање да смо „слуге“ и „робови“, такође само одраз времена и чисто земаљских односа. У Новом завету је јасно речено: „Ниси више роб, него син“ (Гал. 4, 7). Зато је захвална и пуна љубави молитва некако најеванђелскија. Када отац нечим обрадује дете, оно се прибије уз њега и захвално га и са пуно љубави загрли својим ручицама. Мислим да Бог то очекује од нас. Не да Га препонизно преклињемо, него да Га захвално волимо. Увек некако заборављамо да је Спаситељ то назвао првом заповешћу.

Створило се уверење да се Богу угађа подвизима и мучењем тела. Ни један земаљски родитељ тако шта не захтева од свог детета. Како би то онда тражио небески Отац!?

Зато су ми блиски светитељи као свети Серафим Саровски, који је љубио сву твар и кога су и животиње волеле. Чини ми се да човек помало вређа Бога, када омаловажава и презире овај свет, који је Он створио и проводи дане и ноћи у мрачним и загушљивим земуницама као кртица, док напољу сија Божије сунце, зелене се поља и шуме и теку сребрне реке, играју се деца, цвета на хиљаде врста цвећа и тако лепо певају птице и зричу попци… Све је то Божија твар, коју треба љубити.

Близак ми је онај човек, који је у молитви рекао: „Дође ми да пољубим и своју руку, јер је и на њој Господе, Твој дах.“