Које је то неупоредиво добро и благо које траже и којим живе хришћани? Сам Господ. Он се ни са чим не може упоредити, јер је све, колико год да је добара, од Њега потекло, и Он је наследство и живот хришћанима.

Господ је – вели Пророк – удео наслеђа мога и чаше моје (Пс. 15,5). И ништа друго не тражи од људи то јединствено Благо и Добро, дакле Бог - ни злато, ни сребро, ни имање, ни животиње, нити било шта друго од земаљских ствари које је Он Сам све створио – осим истинске вере и срчане љубави према Њему. Ради њих он човека удостојава да стекне ово прекрасно и јединствено добро: таква душа бива удостојена да достигне причасност Духу Светоме и од тада постаје достојна општења са Христом. Ако човек најпре сам не постане повод, привукавши својом љубављу љубав Божију, он неће пронаћи ни задобити за своју душу то драгоцено и јединствено благо.

И свак је слободном вољом душе узрочник свога живота или своје смрти; јер у зависности од тога чему душа даје своју природну љубав, она привлачи к себи или живот или смрт, како и Свето Писмо каже: Пред човеком су живот и смрт, и што пожели даће му се (Сир. 15,17); чак и недостојни људи када би се променили проналазили су тај живот. Заиста, како вели апостол, Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2,4). Но, до тога неће доћи ако своју природну љубав и добру вољу не буду посветили Богу; јер Господ неће на силу, него гледа човека и види вољу и љубав човекову – на коју страну он нагиње и где је његова љубав.

Ако Бог види да је љубав човекове душе усмерена ка Њему, онда долази и усељава се у њу. Онда Он припада души која га љуби и она припада Њему, јер другачије не може да буде: ако Бог не добије од човека повод, то јест љубав према Њему и веру, Он неће постати човеков живот, неће постати оно једино и најдрагоценије што је човек стекао. Дакле, као што је речено, свако може да пружи повод да добије живот и завет, кад верује у Бога и љуби Га више од свега видљивог, јер то је оно главно што Бог тражи од човека.

Таква душа је већа и узвишенија од читавог света, са свом његовом премудрошћу и славом и богатством и изобиљем, и свим његовим знањем и свим његовим благом, јер она је поверовала у једино Благо и заволела једино Добро, презревши сву спољашњу лепоту и славу, и одрекавши се незнабожачких наслада и светских мудрости. Тек тада она може да окуси истинско Добро и присаједини се јединој Лепоти.