Свако добро у нама настаје узајамним дејством слободе и благодати... То се, уопште узев, изражава овако: почни да се трудиш око нечега и не посустај... Бог ће видети да то искрено желиш и даће ти... Ако хоћеш да задобијеш молитву... труди се око ње... и Господ ће ти дати молитву... Ако хоћеш да се избавиш од гневљивости – труди се око тога... и Бог ће ти, видећи твоју усрдност, дати негневљивост... Човек не постиже ни једно унутрашње добро сам по себи, ако не дође благодат; и благодат не даје човеку ништа ако се сам не потруди... Запамтите ово (6, п. 957, стр. 57). 

...Подстицај није неопходност да се учини, него предлог дела. Дело се предлаже, а душа просуђује и одлучује – да чини или или не. Ту одлуку у души нико не може да изнуди. Она сама решава. Божанска сила се у то не меша и никаквим утицајем не свезује слободу душе. 

Прародитељи су пали. Зашто? Нашли су да је тобоже боље не испуњавати заповест, па су је нарушили. Змија им је предложила. Ева је размислила и дошла до закључка да змијин предлог није лош, па је на основу тог свог закључка решила да откине плод и окуси га. Ту одлуку нико није изнуђивао. 

Духови су такође пали – свакако услед расуђивања и самовољне одлуке да је боље да не слушају Бога и да живе по своме. Тако су закључили и отпали од Бога. Ту одлуку нико није изнуђивао. 

Овако поступа и свака душа. Подстицаја може бити много, па и најсилнијих и најубедљивијих, али одлука увек зависи од воље душе. Она може да реши нешто сасвим супротно свим принудним подстицајима. Узмите пример мученика! Пред њим су оруђа за мучење, обећава му се спокојан живот, понекад покрај њега стоје мајка и отац који га наговарају да баци мало тамјана на жар пред идолом, ту је можда и жена, млада и љубљена, па још и са дететом. Колико подстицаја! А мученик доноси одлуку насупрот свему томе. Зар није слободан?! И онај ко падне – падне по сопственој одлуци. 

Пошто сте тако сазнали да слободна одлука потиче увек од нас, ви треба да схватите да свезнање Божије нема на њу одлучујући утицај. То питање је одавно решено на сасвим задовољавајући начин. Наиме – Бог предвиђа, јер види слободне одлуке воље. Те одлуке чине предмет његовог свезнања и то у оном облику у коме се јављају – управо као слободне одлуке (8, п. 1462, стр. 214-215).