Одрасли морају бити упозорени о опасности коју ризикују дозвољавајући да слике демона обузму њихове мисли, али код малог дјетета, чак и када је упозорено, оно једноставно не може престати мислити о нечему што га узнемирава и то може довести до опасног стања ума, или у најмању руку, да пати од ноћних мора. Када мала дјеца питају у вези са демонима или постојању злих духова, најбоље би било да не идете у детаљну анализу, већ да им кажете да не требају обраћати велику пажњу на њих од оне у сновима или тако нешто слично. Генерално, дјечије мисли требамо усмјерити на Христа, светитеље и анђеле.
Боље је дјецу учити о хришћанским борбама али без директног освртања на борбу са демонима. Дјецу треба научити да сасвим природно, прије спавања, се осјене крсним знаком (саме себе и кревет или јастук) као благослов за лаку ноћ, да изговоре Исусову молитву (Господе, Исусе Христу, помилуј ме грешног/у) или да причају са Господом и светитељима својим ријечима, кад год то пожеле. Дакле, када осјете искушење (нпр. страх од ноћних мора) они ће сасвим природно употријебити право оружје. Дјеца могу спавати са бројаницом у руци испод јастука и изговарати Исусову молитву (чак свега пар пута у својим дневним молитвама).
Представа пакла плаши дјецу. Наравно да и нас плаши, али наш страх није патолошки већ прије извире из наше љубави према Богу и нашег страха да ћемо бити одвојени од Њега. Оно што требамо његовати код дјеце није страх од пакла већ љубав према Богу. Дјеца могу озбиљно подразумијевати метафизички проблем и Божију љубав. Пакао је визија Божије свјетлости која пече оне који не желе постати као Он. Или можемо чак рећи да ако болесна особа одбија да узме лијекове прописане од стране љекара, не би требало да криви љекара за то што је неизлијечена.
Као и увијек, не постоје универзални рецепти, за шта ћу навести само пар примјера. Постоје многи случајеви одраслих који су одбацили Хришћанство јер су мислили да је то најбољи начин да се ослободе од гушећег страха одласка у пакао са којим су одрасли. Чак и када говоримо о злим дјелима које су људи починили, важно је да дијете буде сигурно да је Христос увијек спреман да опрости било који гријех.
Када дјеца говоре о рају, она често изражавају различите идеје о томе шта се тамо налази, идеје које теолошки могу изгледати нетачне. Међутим, морамо бити веома опрезни да не уништимо њихову жељу да оду у рај. Можете ли замислити дијете које би жељело да оде на мјесто гдје нема хране, или играчака, или њихове омиљене животиње? Морамо оставити утисак (али не лажни утисак) да је рај неупоредиво бољи од било чега што можемо замислити. Нека дјеца, када ово чују, спонтано ће упитати: „Боље него ноћ уочи Васкрса? Боље од сладоледа? Љепше него кад ме мама стави у кревет?“ Свето Писмо нас учи да постоји небеска храна, небеска радост, итд. Што се тиче животиња, дјеца желе да знају да ли ће њихова омиљена животиња имати своје мјесто у рају. Нема разлога да се ово теолошки објашњава дјетету, објашњавајући му разлику између душе животиње и душе људског бића. Боље их је подсјетити да се Бог брине за сваког малог врапца (Мат. 10:29).
Када теолошки причамо, никада не треба уништавати идеју коју неко носи у себи, осим да је замијенимо неком зрелијом идејом која не прелази ниво њиховог разумијевања. У „Изрекама пустињских отаца“ налази се прича о монаху који је био антропоморф (он је буквално тумачио библијске изразе Божијим рукама, Божијим очима, итд.). Православни монаси су га исправљали. Али посјетио га је један други монах који га је нашао уплаканог. Посјетилац га упита: „Зашто плачеш оче? Зар ниси срећан што си се вратио исправној вјери?“ Монах му одговори: „Плачем зато што су ми узели мог Бога од мене и сада не знам коме да служим.“
Ми не желимо да наша дјеца буду у страху од смрти. Морамо о томе говорити као о дијелу нашег живота – да је то праг небеског живота, одскочна даска у наш вјечни живот са Христом, светитељима и анђелима. Понекад постоје дјеца која толико желе да оду у рај, да то изражавају жељом да умру или чак да ставе тачку на сопствени живот. У овакву дјецу не смијемо усадити морбидан страх од смрти како бисмо их одвратили од те жеље, али требамо објаснити да је смрт само благослов ако напустимо овај свијет у вријеме када нас Бог позове зато што само Он зна када смо спремни. Ми не одлазимо на небеса прије него што нам Он прво не пошаље карту. Не постоји универзални рецепт шта треба рећи сваком појединачном дјетету, али ми морамо покушати прилагодити свој одговор за свако поједино дијете. Ово је проблем који обично родитеље остави неспремним. Жалосно је да мала дјеца чак и чују за самоубиство, али то је реалност са којом се хришћански катехисти морају суочити.
Питања о паклу и рају, добру и злу, демонима, смрти, самоубиству, итд. доћиће много пута у току дјетињства. Наши одговори на ово (као и на питање како дјеца долазе на свијет) требало би да буду пропорционална са нивоом дјечијег развоја. Не одговарајте на исти начин дјетету од пет година као што бисте одговорили дјетету од десет година, чак и онда ако постављају исто питање.
Монахиња Магдалена
Превод са енглеског Драгана Р.
Извор: daimonologia.org