Не треба се бојати, нити очајавати што је потребно чекати на остварење многих ствари. Морамо разумети да највећи Божији благослови захтевају време. Поготово захтевају да ми будемо спремни да имамо унутрашњу менталну структуру да бисмо били способни да примамо Његове благослове. А, за нашу припрему и за наш унутрашњи преображај потребно је време.
Не треба се узнемиравати што се чека, макар нам се чинило да нам време измиче, да нећемо стићи, да ће нас претећи године, да ћемо остарити... Све се дешава у савршено време, под условом да и ми радимо све што је до нас, али се нешто можда не дешава и не развија брзином којом бисмо ми желели.
Кад Бог жели да учини нешто велико у нашем животу, ми не смемо брзати, пожуривати - јер се пожуривањем свакако неће десити. Тиме само можемо да нарушимо свој мир, а смирење и стрпљење су тако важни у животу који је у складу са Богом. У Посланици Римљанима (12) пише да будемо трпељиви у невољама. У Посланици Ефесцима (4,2) пише да се владамо са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у Љубави. А Посланица Галатима (5,22) наводи да је дуготрпљење један од дарова Духа Светога.
Учимо, током живота, да највећи Божији благослови и чуда захтевају време. Зато некад мора да се чека, и веома је важно да се чекање учи. Што смо мање способни да чекамо, то више показујемо колико смо далеко од Духа Божијег, јер је трпљење дар Духа Божијег. Често се дешава да незрео човек, млад или старији, жели да се све издешава што пре. А, мудар човек чека колико год је потребно, да се оствари у потребно време. Не видимо да уопште није важно да ли ћемо нешто остварити или завршити пре смрти тела. Уопште није битно да ли ће се то десити! Јер, ако је Божија воља - оствариће се.
Постоји циљ у свему томе. Циљ је научити врлину стрпљења, макар се и не остварило то чему тако ужурбано тежимо. А, ако смо се научили стрпљењу и трпљењу, тј. ако смо се изнутра, у духу, тако променили да смо се отворили за тај дар Духа Светога, онда смо остварили оно што је много потребније од било чега што ми сматрамо да треба да урадимо током живота. Јер, добили смо једну од пресудних особина за Царство небеско и за обитавање у Божијој близини. То је оно што је важно. Никако нисмо на губитку - остварило се, не остварило; ако чекамо на прави начин и учимо стрпљење и трпљење - ми смо на добитку.
Дакле, не плашите се што време одмиче, а ми морамо да чекамо и не знамо да ли ћемо стићи остварити нешто. Учење особине дуготрпљења пред Богом је много веће од било чега што ћемо остварити. Њему је много више стало да обликује наш карактер, нашег унутрашњег духовног човека, него што је битно да остваримо неке ствари у овом животу, којима ми тако наглашено тежимо. Ако је то чему стремимо у складу са Његовим планом - оствариће се, без обзира у које време. Господ ће помоћи остварење тога.
Ми често кажемо: “Боже, благослови ме да имам више”, а не умемо да носимо и управљамо ни оним што имамо. Тражимо више новца, а не знамо да добро искористимо и управљамо ни оним новцем који већ имамо. Бог не даје више потребнога сходно томе што ми од Њега тражимо, већ сходно томе са чим умемо мудро да управљамо и мудро да га користимо. Ако не умемо да управљамо и да мудро користимо оно што имамо сада, зашто би нам Бог дао више, да расипамо и упропастимо? Бог нам индиректно каже, кроз околности, да морамо изнутра да се организујемо, да направимо такву менталну структуру да можемо да поднесемо величину благослова који ће нам Он дати, који ће Он, просто, изручити на нас.
Какви су Божији благослови можемо прочитати у причи о умножењу хлебова, у Јеванђељу по Матеју, где видимо да је било 5000 гладних људи. Кажу да су то били мушкарци, не рачунајући жене и децу. И, Господ прво налаже народу да поседају по трави, као припрема за давање благослова. И, онда, узима оно чега је недовољно: пет хлебова и две рибе - на 5000 људи. То је далеко мање од довољног. И, каже: Погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И, од тог недовољног - преостало је 12 котарица хране, коју народ није могао да поједе.
Дакле, Господ благосиља оно што је недовољно, што значи да даје Богу захвалност за то чега је недовољно. Христос је наш узор; тако би требало да радимо и ми. Требало би да будемо захвални и да благосиљамо, да захваљујемо и за оно чега је недовољно у нашем животу. Када смо захвални, Бог може почети да умножава то чега има недовољно, тако да оно прераста у - више него довољно. све док не постанемо захвални на ономе што имамо, а тренутно нам је недовољно, нећемо моћи добити од Бога умножавање у - више него довољно.
То можемо употребити у нашем свакодневном животу и говорити често: “Господе, хвала Ти за овај посао који радим! То није оно што у потпуности желим, али сам Ти захвалан, и славим Те и хвалим, због овог мог посла!” Или: “Хвала Ти, Господе, за овај стан у коме живим. То није оно што ми заиста треба, али много Ти хвала и за овај малени стан јер имам кров над главом. Јесте да немам све што ми је потребно, али сам искрено и дубоко захвална и на овоме што имам”. То је став који се у чекању учи, који се мора проћи и научити кроз чекање.
Када смо захвални и срећни са оним што имамо, мада нам дефинитивно треба боље од тога, али смо ипак дубоко захвални, имамо став захвалности, када имамо тај дух захвалности, тада може почети да се дешава Божије чудо. Увек се, тек у таквом стању, почне отварати Божије чудо. то је стање душе које Господ тражи од нас јер је то драгоцена особина, и много је важнија од било ког успеха који смо могли постићи, док смо чекали и радили на захвалности. Остварило се нешто што желимо или не, ми смо на добитку уколико смо стекли захвалност, дух захвалности. Јер, шта вреди задобити све жељено, а немати захвалност? То је јалово стање душе, стање које показује да је душа неприпремљена за сусрет са Богом.
Док год смо незахвални, нећемо видети умножавање које Бог жели да да Својој деци. Зато морамо провести дуже време у неким околностима, које нас могу навести да дођемо до стрпљења и захвалног стања душе. Какве благослове може да даје Свемогући Господ? Цар Давид каже: Чаша је моја препуна (Пс.23). Дакле, Господ не даје само довољно, него и више него довољно, Он даје обилато, али под условом да формирамо унутрашњу структуру која је способна да прими Његове обилате благослове. У ту менталну структуру спадају, поред осталог, захвалност и стрпљење. стрпљење у миру, у очекивању Божијих благослова да се десе.
Јер, кад Господ даје благослове, то преиспуњава и прелива из наше мале чаше. Кад Он реши да даје и кад види да смо спремни, Он даје као да лије водопад! Јер, Он је Бог преобиља. Зато, не бојте се што чекате! Не мислите да време улудо пролази. Остварило се или не остварило, ви сте на добитку ако учите да стичете потребне духовне особине. Учите наду и поверење у Бога јер је то суштински важно. Учите да се отворите за плодове Духа Светога и за дуготрпљење. То је много веће од свега што се може постићи у овом животу. А, ако је то чему тежите - оно што треба да се деси, оно што је у складу са Божијим промислом, Господ ће помоћи да се оствари, ма у којим годинама да сте. Зато, да се учимо вери и поверењу у Бога.
Весна Биорац, православни мисионар и иконописац
Извор: saborna-crkva.com