Можда нема себичнијег осећања на свету од самосажаљења. Жаљење због својих поступака и погрешних избора је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог осим због себе самог, при том стално налазећи оправдања да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо.
Углавном, особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да, овим кукавичким чином, само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар.
Скоро сви смо, у неком периоду свог живота, жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на његов рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу у прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности.
Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук јер избегавамо да прихватимо да смо, углавном, ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улогу жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба, по сваку цену, избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи.
Могуће је да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа, али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за промену. И, потрчао је ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се.
Блудни син из Христове приче (Лк.15, 11- 32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сусрет Оцу, прихвата стање у коме се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно, не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста, дешава се да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па, чак и после Васкрсне Радости, они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никада није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, напротив.
Свакако да не треба да се узвисујемо над било киме (што смо чули у причи о царинику и фарисеју, Лк. 18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И, да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то Хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики петак, а да, уједно, не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога, Који је Љубав и Снага? Какав је то Хришћанин који носи свој крст - укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се са њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном “јадан ја”, или “ја сам најгори од свих”, већ радије: “хвала Богу” и “Господе, знам да си са мном, и да са Тобом могу све”.
У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али, да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју, Лк 19, 1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач - плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње.
Марко Радаковић, вероучитељ
Извор: saborna-crkva.com