По дефиницији, православни хришћанин је онај који настоји да испуњава заповести и захтеве православног живота, како то учи Јеванђеље и Свето предање. Покорно присуство на богослужењима, често приступање Светим Тајнама, држање Црквом прописаних постова, давање милостиње, стицање духа милосрђа, све је то минимум онога што треба да чини човек који следи Господа. Ова света послушност је, међутим, само почетак за сваког хришћанина; то су први кораци у духовном животу, у складу са учењем Господњим: ”Ако ме љубите, заповести моје држите. Ко има заповести моје и држи их, то је онај који мене љуби. Који мене не љуби, речи моје не држи” (Јован 14:15, 21, 24). Зато је св. Пајсије Величковски написао: ”Чување Божијих заповести и Његових речи јесте савршена послушност Господу.”
Дакле, основни, толико битни су ови први кораци послушности. Ипак, зато што представљају стрпљив, напоран труд да се ходи уском стазом ка Царству Небеском, они су често игнорисани од стране новообраћеног хришћанина. То је разлог због којег свештеник новообраћеном прво налаже да се вежба у рутинској побожности, како је горе наведено, по навици, да би проверио његову послушност, и да би тиме дотакао његово срце, а не разум.
По речима св. Јована Кронштатског, јако је опасно развијати – образовати – само разум и интелект, а игнорисати срце. Морамо пре свега да се усредсредимо на срце, јер срце је живот. Оно усмерава мисли, жеље и склоности у човеку.
Многи који пређу у православну веру не напредују даље од ових очекивања. Али оне којима је дато да узрастају у духовном животу уместо млека чека јако вино православног послушања. Циљ овог кратког текста је да укаже на послушност мирјанина духовном оцу.
Постоје општа три начела која се овде напомињу. Прво, требало би направити разлику између старца и духовног оца. Старац испуњава пророчку службу у Цркви; он је поштован од свих као онај који другима открива вољу Божију. У свету данас практично нема правих стараца, а они који за себе тврде да су старци и људима дозвољавају да их тако ословљавају – посебно овде у Америци, где је православље тако незрело – не служе православљу. Постоји много преобраћених, који су у недостатку воље (а и по убеђењу) спремни да се одрекну здравог разума и расуђивања, негујући тако култ личности који нема никакаве везе са православљем. Чињеница је да мирјани често не разумеју улогу старца и духовног оца.
Друго, послушање духовном оцу није толико питање управљања и послушности колико руковођења и следовања. Другим речима, духовни отац никако не сме да види себе као онога који издаје наредбе, већ као оног који руководи особу коју му је Бог поверио својим речима и примером. Много оваквих примера познато нам је из житија светитеља, и тешко их је сада све набројати. Треба истаћи да се однос између верујућег и његовог духовног оца не заснива на завету послушности (мада по благодати то може много да повеже духовног оца и духовно чедо). Уместо тога, то је жива веза између две живе душе, једне искусније од друге, једне која може да укаже на пут, јер је већ њиме прошла, а друге спремне да верује и следи.
Схиигуман Јован, дугогодишњи отац исповедник манастира Валаама чија су многобројна чеда мирјани у свету, говори: ”Мудрост духовног живота се тако детаљно описује у списима светих Отаца, али оно што они пишу најбоље се може разумети животом. Духовни оци морају да живе по овим принципима, по снази и по благодати која им је дата. Онима који се мени обраћају за савет ја кажем своје мишљење, али такође говорим да о свему реченом размисле и сами.” Духовни отац не приморава, не издаје наредбе, већ своје духовно чедо узима за руку и води нежно, али сигурно.
Треће, они који могу пружити духовно руковођење су сада толико ретки да мирјанин треба да обрати пажњу коме поверава своју душу. Зато је велики старац XIX века, старац Макарије Оптински, написао следеће једном мирјанину: ”Заиста је велика утеха и велика помоћ да сте пронашли учитеља под чијим ће се мудрим руковођењем исцелити од самовоље и гордости. Данас је веома тешко пронаћи таковога.” Ако је пре сто година било тешко пронаћи духовног оца у Русији, колико је то теже данас! Савременик старца Макарија, и сам велики духовни учитељ, епископ Игњатије Брајчанинов, упозоравао је оне које је руководио: ”Ташти и тврдоглави воле да уче и да дају своје мишљење. Они не брину о њиховом савету… не размишљају да могу да нанесу непоправљиву штету своме ближњем неискуством, погрешним саветом… Они желе да оставе утисак на почетнике, и да их придобију за себе. Они желе да их људи хвале, да буду угледни светитељи, мудри свештеници, учитељи са духовним искуством. Они желе да нахране своју незајажљиву сујету.”
Како онда мирјанин, који је напредовао у посту, бденију, молитве итд. да пронађе правац који је његовој души неопходан за даље узрастање? У већини случајева, парохијски свештеник ће упутити ову особу искусном монаху, који му може дати смернице. У супротном, како владика Игњатије каже: “Мирјанин би требало да тражи Божију вољу у Светом Писму, молећи да му Бог пошаље помоћ. Можда ће у одређеном тренутку Бог послати мудрог саветника и духовног оца, али у међувремену, он мора да чека стрпљиво, да не буде превише хитар да се преда на руковођење другоме, да не би постао слуга човеков, већ слуга Божији.” “Ако на крају Бог пошаље духовног оца онда,” пише владика Игњатије, “са плачом и уздисајима срца упорно се молите да Бог не дозволи да се окренете од Његове свете воље како би пратили палу људску вољу, своју сопствену или вољу ближњега – свог духовног саветника” (духовног оца). У сасвим истом тону, старац Макарије пише следеће своме духовном чеду: “Покушаћу да ти одговорим најбоље што могу, али мораш се и сам молити. Моли се да ми Бог подари праве речи, како бих ти рекао оно што ће ти бити од користи.”
Један од знакова по коме мирјанин може да препозна свога духовног оца је следећи: духовни отац не чезне да даје духовне савете; у супротном, он сам за себе тврди да је без знања и недостојан - како пише старац Макарије: “Говорим вам не оно што сам сам измислио, већ вам говорим оно што сам прочитао у делима Светих отаца. Мој једини скромни рад јесте избор одломака из тих дела који конкретно одговарају вашем случају”. Слично, владика Игњатије пише да Оци забрањују да ми сами дајемо савете нашем ближњем, без питања.
Добровољно давање савета јесте знак да ми сматрамо да поседујемо духовно знање и богатство, што је јасно указује на гордост и самообману. Колико духовника данас може издржати овај тест? Можда неколико. Прави духовници дају савете са страхом Божијим и само зато што их је други питао; они не очекују тренутну послушност, али остављају то на расуђивање своме духовном чеду. На овај начин они штите и себе и духовно чедо. Духовно одрастао мирјанин зна, међутим, да ако он поштује свог духовног оца у свим стварима које нису у супротности са законом Божијим, или његовим здравим расуђивањем, Бог га никада неће напустити.
Свако ко је читао у делима светих отаца и у житијима светитеља о мирјанској послушности види да је послушање данас само бледа слика онога што је некада било у Цркви. Ниво духовности у црквеном животу је толико слаб у данашњем времену да је Божја воља да се од мирјанина не тражи ништа до добровољно послушање духовнику. Ићи даље од овога није само опасно, већ доводи у питање и промисао Божију. Духовно узрастање за мирјанина још увек је могуће, али је оно веома споро и мукотрпно. Ипак, духовно узрастање се одвија. По речима владике Игњатија: ”То је велика тајна Божија, велики благослов за нас, да се нахранимо мрвицама које падају са стола нашег духовног оца. Те мрвице нису храна која задовољава, али оне могу да спрече духовну смрт”.
јеромонах Амвросије (Јанг)
Извор: manastir-lepavina.org