Исповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сам Господ Исус Христос, Који прима ову исповест и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост, многе ствари и не примећујемо јер смо се у тој мери навикли на грех да нам се он чини уобичајеним начином живота. Често уопште и не знамо да се исповедамо, а исповест се уопште не може научити јер је однос свакога од нас са Богом другачији.
Ове различитости условљавају наш лични однос са Богом. Свако се моли другачије, свако осећа Бога другачије, свако се исповеда другачије. Људи се кају за своје грехе индивидуално, на исповести, у тајном разговору са свештеником. Међутим, овај разговор често прелази у нешто друго и тајна покајања не остварује свој циљ зато што не схватамо да се не исповедамо свештенику, већ стојимо пред Богом. Свештеник понекад постаје препрека за нас, за време исповести, зато што нам сметају свакакве смућујуће мисли, те заборављамо да смо пред Самим Богом.
Свештеник је само сведок исповести, представник Цркве, кроз кога Господ раздаје благодат и мир. На исповести је неопходно да стојимо као на Страшном суду, и зато на налоњу постављају крст и Јеванђеље. Јеванђеље у себи има Реч Божију, односно Реч Живота, а крст нас подсећа на жртву коју је за нас на Голготи принео Христос Спаситељ. Ова два символа означавају Самога Христа, објављују да Он Сам овде невидљиво стоји.
Зашто се Господ не открива свакоме од нас? Зар Му не би било лакше да нам покаже Свој лик? Нпр. да стане поред налоња. Господ не чини ово јер виђење Самога Бога нико не би могао да издржи. Када је, на Таворској гори, Господ показао ученицима Своју славу, они су ничице пали, бацили се на разне стране од сијања Божанства, што се и изображава на древним иконама. Човек је грешан и не може видети славу Божију, он бежи од ње. Као што од упаљене свеће или лампе тама одмах бежи, тако и ми, грешни људи, не можемо созерцавати славу Божију. Ако би нам се Господ, Који је невидљиво присутан, показао, не бисмо могли да останемо на том месту, или бисмо побегли, или сагорели. Зато нам Он, по Својој милости, не објављује Себе, премда се неким подвижницима вере, побожности, људима духовно узвишеним, Господ понекад откривао на видљив начин.
Али, ако и не видимо Самога Господа, ипак су пред нама крст и Јеванђеље, икона Спаситеља или Богородице. А, Њена икона је увек и Христова икона. И икони Богородице се може обраћати исто као и Самоме Спаситељу јер је Она образ невидљивог Божијег присуства. Зато треба да смо у трепету када приступамо исповести, треба да осетимо страхопоштовање пред присуством Божијим, а не страх пред човеком. И, уколико научимо да увек осећамо Његово присуство, тада ће наша исповест постати права, једино ћемо тежити да очистимо своју душу, да је очистимо пред Богом.
Долазећи на исповест, треба да имамо на уму да не долазимо ради разговора са свештеником о својим животним проблемима и бригама, већ приступамо страшној Тајни: присуствујемо Страшном суду. Господ зна све наше грехе, немоћи, лукавства, сумње, малодушности, многобрижности, себељубља, сентименталности, лењости за молитву, лењости за добра дела. Господ зна како нам се не чита Свето писмо, како нам је тешко да стојимо у цркви; зна да, врло често, ништа не схватамо у богослужењима, зна да нас уопште не занима духовни живот, заповести Божије; да се чак и у породици уједамо попут паса; непрекидно осуђујемо једни друге, ако не речима, онда свакако у мислима; завидимо, говоримо лоше једни о другима.
Господ зна да смо непрекидно незадовољни својим животом - ништа није онако како бисмо желели да буде - и да користимо добра која нам Он шаље као да нам по праву припадају, премда нисмо заслужили ни сунце ни небо, ни дрвеће, нити икакву природну лепоту. Достојни смо једино казне, а желимо да са нама поступају са уважавањем. Све то Господ зна. Неко ће рећи: ако Господ све то зна, зашто се онда исповедамо?
Да, Богу свакако то није потребно, али је потребно нама. Исто тако, и Црква је потребна само нама, Господ ју је основао ради нас, да би нас спасавала. Господ није дошао да нас спасе од разних неповољних околности, тешкоћа или болести, већ од греха. И, уколико ми не долазимо у Цркву да бисмо изменили свој греховни живот, већ из других разлога, онда уопште и нисмо хришћани и не припадамо Цркви. Црква постоји једино због тога да би нас спасила од греха.
На исповести човек, као и на крштењу, може започети нови живот. Може доћи и рећи: “Господе, све знам: живео сам неразумно, глупо, губио сам се, губио сам душу. Од сада ћу живети по Твојим заповестима. Кајем се за свој прошли живот”. Кајем се за конкретне поступке. Због чега је неопходно именовати учињене грехе? Зато што, ако неко долази на исповест и говори: “Грешан сам у свему”, то је исто као да је рекао: “Нисам ништа сагрешио”. Уколико свештеник пита таквога човека: “А, шта си ти то све сагрешио?”, он одговара: “Не знам”. Као, грешан је у свему, а, у ствари, није ни у чему. Човек ни не схвата шта је то грех у његовом животу, и зато не зна ни како да се поправи.
Овде је веома важно да се схвати шта је то уопште грех. Ми обично мислимо да је грех ако некоме нешто напакостимо. Свакако, и то је грех. Али, грех не мора бити само одређени поступак - и рђава мисао и лоша осећања такође могу бити грех. Грех, такође, може бити и одсуство одређених поступака. Човек нпр. говори: “Ништа лоше нисам учинио”, али то никако није довољно да би се спасио. Наш главни грех није у томе што чинимо рђава дела, већ то што наш живот протиче потпуно одвојено од Бога, у томе што између Њега и нас нема никаквих узајамних односа. Краће речено, наш је живот безбожан, зато што у њему нема места за Бога. Постојимо сами за себе: моја жена, моја деца, мој стан, посао, ето мог веша, пекаре - то је видокруг нашег битисања. А, где је ту Бог? Понекад неко од нас, једном недељно, долази у цркву и тада се опомиње Бога, покушава да се моли; или отвори неку духовну књигу или Свето писмо; или се помоли ујутру и увече: пет минута ујутру, десет увече. И, то је све, у томе се састоји наш духовни живот. А, све остало? Све остало јесте грех. Без обзира на то да ли скупљамо поштанске марке, пијемо водку или, једноставно, шетамо кроз шуму. Уколико шетајући шумом заборавимо на Бога, онда је то већ грех. Није грех само када некоме нанесемо зло, већ је то одвојеност човека од Бога.
Шта је, дакле, циљ хришћанског живота? Ради чега је Господ основао Цркву? Ради тога да бисмо, кроз Цркву, читав свој живот привели Њему. Да би све што чинимо, или мислимо, или говоримо, било у Богу. Управо ће таква усмереност нашег живота бити пут у Царство небеско. А, ми, на жалост, само искоришћавамо Бога. Неко нам је умро, значи: треба да га опојемо; неко се родио, значи: треба га крстити; разболели смо се - треба читати молебан; имендан ми је - треба се причестити. А, зашто тек за имендан, зашто не већ у следећу недељу? Зашто је једна Литургија лошија од друге?
Наш духовни живот се одвија од случаја до случаја, од догађаја до догађаја, с времена на време. Такав наш однос према Богу јесте грех, јавна срамота. Наш живот у целости зависи од Бога, а наш однос према Њему је ружан јер не умемо ништа да ценимо, умишљамо да се све подразумева само по себи. Зато, да бисмо довели наш живот у какву-такву равнотежу, треба непрекидно стражити над душом, непрекидно држати чисту савест. Ако осетимо да нас савест прекорева за нешто, треба се кајати пред Богом и молити опроштај. Али, не зато да бисмо исто то чинили већ следећег дана. Ако човек схвати да чини нешто лоше, ако читајући Свето писмо, увиди да су му дела супротна Божијим заповестима, треба молити Господа да нам да снаге да више не понављамо грех. Потребно је да са сваком исповешћу начинимо корак на путу ка Царству небеском.
Протојереј Димитрије Смирнов
Извор: saborna-crkva.com