„Савремене генерације српског народа о Косову не знају ништа сем мајмунисања, скандирања Косово је Србија, а без дубоког духовног и националног утемељења, без познавања Косовског завјета“, рече недавно глумац Петар Божовић. А колико је био у праву, увјерићите се из житија св. Данила III Бањског, за кога није ни чула већина данашњих Срба.
Духовна и историјска заоставштина овог нашег светитеља нераскидиво је везана са личношћу кнеза Лазара (1329-1389), односно са успостaвљање светитељског култа овог великана, али и са идејним конципирањем и формулисањем Косовоског завјета.
Безмало ништа не знамо о биографским подацима овог изузетно важног српског црквеног поглавара: немамо темељнији увид у поријекло, младост, образовање и дјеловање потоњег св. Данила Бањског прије његовог ступања на духовни трон Српске цркве. Но, период када је обављао дужност патријарха, као и његова писана заоставштина, уврштава га међу најзнаменитије Србе.
Сплет историјских околности повезао је двије изузетне личности, кнеза Лазара и патријарха Данила III Бањског, али не за кнежева живота, већ након његове јуначке и трагичне смрти, 28. јуна 1389. године.
Убрзо пошто је из Храма св. Вазнесења у Приштини (гдје су биле двије године), тијело кнеза Лазара, са полуодрубљеном главом, пренијето у његову гробну задужбину манастир Раваницу (средином љета 1391), обављена је и свечана канонизација, чиме је овај српски велможа, под именом – Свети великомученик Лазар Косовски, уздигнут у ранг светитеља.
За настанак свих неопходних богослужбених списа био је задужен нико други до патријарх Данило III Бањски. Он је написао „Похвално слово о кнезу Лазару“, а непосредно прије тога и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије, односно Синаксар, као и Повијесно слово о кнезу Лазару. Сви ови списи су настали 1391. и 1392. године, поводом преноса Лазаревих моштију из Приштине у Раваницу.
Иако жанровски различити, сви ови текстови акцентују Лазарево великомучеништво и надмоћ „царства небеског“ над „царством земаљским“, чиме је утемељен и светачки култ кнеза Лазара.
Она темељна и, показало се, свеобухватна порука коју је у свом дјелу, под насловом „Слово о кнезу Лазару“, патријарх Данило III Бањски приписао главном заповједнику српских снага у Косовској бици, а која је гласила „Умримо како бисмо стекли живот вјечни!“, представљала је темељ доцнијег Косовског завјета, као завјета Срба – слободи, светој косметској земљи, својим прецима и духовним оцима и, наравно, Богу.
Чињеница да је Косовски завјет током претходних вјекова показао невјероватну способност да у себе инкорпорира бројне елементе народне традиције, легенди, митова, као и митске личности, допринијела је томе да је тај вишевјековни идентитески феномен доживио својеврсну ренесансу почев од 19. стољећа па све до данас.
Но, идејни творац Косовског завјета, оличен у знаменитој личности патријарха Данила III Бањског, који је суштински заслужан за његово успостављање и темељно конципирање, практично је заборављен од савремених генерација Срба, многи нису ни чули за њега, иако га Српска црква прославља као светитеља. Његове мошти се налазе у древном средишту наше цркве – манастиру Свете Патријаршије у Пећи.
Свети Данило III Бањски је, уз Светог Симеона, Светог Саву, Стефана Првовјенчаног, Јелену Анжујску, Доситеја Обрадовића, Његоша, Стојана Новаковића, Пупина и Теслу, један од лучоноша српске националне слободе, независности, просветитељства и свеопштег напретка.
др Зоран Милошевић
Извор: cudo.rs