У последње време телевизијски екран више није окупиран номадским, него племеном које је стално ту - серијама. Пре тога је телевизија била слична минијатурном кућном позоришту: представа се заврши, спушта се позоришна завеса, гаси се светлост рампе и гледалац се опрашта с херојима драме, тачније са глумцима који одлазе у шминкерницу где скидају позоришне костиме и шминку с лица. Раније су се телевизијски програми одвијали као кратки сусрети, а данас у серијама човек буквално улази у туђи живот и као да добија двојно држављанство.

Живи и у својој и у туђој породици. Ликови из серија постају му блиски и драги, или непријатељи који угрожавају његову срећу. Он према њима осећа право и искрено пријатељство и љубав, или пак одвратност и мржњу. Због њих брине више него због својих пријатеља с ове стране екрана. Због њих пати, њихове неуспехе доживљава као своје, радује се њиховој срећи, љубоморан је и љути се. Баш као да је Готманова бајка о лутки која оживи и у коју се заљубљују као у живу девојку, постала стварност. Чини се као да су ликови из тих серија изашли из екрана и живе у његовој кући. Док је на послу или у кругу своје породице, пази на време и рачуна кад ће моћи да укључи телевизор и да оде у иреални свет екрана.

Тај тренутак ишчекује као што се ишчекује договорени сусрет. На екран гледа као на врата кроз која улази у другу кућу, која му је постала као његова рођена. Тај свет је некакав свет из маште, само што се све одвија према написаном сценарију. Човек постаје сличан наркоману који се удаљава од себе самог, од људи који га окружују и од својих брига и тешкоћа. Он има осећај сличан осећају бестежинског стања, само без губљења свести. Шта се догађа у души тог човека? Приближно исто оно што се догађа с онима који са стране имају још једну породицу. У почетку, они као да деле своје срце, а затим постепено почињу да се хладе њихова осећања према породици. Човеку постаје досадно и нелагодно у дому у којем је живео толико година. Чини му се да му је жена постала грубијанка и аљкавуша, деца бића која низашта нису способна, осим да праве буку и да му не дају да се после посла одмори, а стан тесан, неудобан и прљав. Он се труди да сакрије своја осећања и у породици се понаша као и пре, али се појављује оно што се не може сакрити, а то је хладноћа отуђености.

Екран је човеку узео душу, исцедио из њега сву снагу, а оно што је остало личи на грожђану комину од које је направљено вино. У кући он и даље игра улогу супруга и оца. Треба рећи да и наркомани и пијанице такође постају отуђени и равнодушни према својој родбини.

Свети оци су нам завештали да се трудимо да део дана и ноћи посветимо молитви Богу и да се мислено удаљимо из овог света, да се на неки начин издигнемо изнад свега привременог и пролазног, свега што је у власти трулежности и смрти. Да би молитва имала крила, треба ограничавати спољашње утиске, обуздавати уобразиљу и фантазију и закључати ум у речи молитве. Док је испред екрана, човек своју душу пуни јаким утисцима, оптерећује је њима и она постаје слична путнику који иде у планину и носи на леђима тешку врећу с камењем. Те слике и утисци који се чувају у дубини душе, за време молитве испливавају на површину свести и човек као да се моли уз буку буре, не чује речи које изговара. Свети оци нас уче да цео човеков живот треба да буде припрема за молитву, а човек испред телевизора продаје оно најдрагоценије – своју молитву.

Садржај серија је живот световних људи који су далеко од Бога, заузетих земним проблемима. Ако се ти проблеми тичу религије, онда је они срачунато приказују у кривом светлу. Духовна лица се тако приказују да се код гледаоца изазове негативан однос према њима, одвратност и подсмех. Човека уводе у интимни свет ликова серија. Сценарији су најчешће написани по формули Фројдових теорија: пансексуализмом су прожети сви односи људи као што вода прожме цео сунђер када урони у њу. Разврат се претвара у нешто свакодневно и уобичајено. Људи који сатима седе испред телевизора, просто се навикну на духовну прљавштину и престају да осећају њен смрад, али се теше тиме да сви тако живе. Хришћански морал почиње да им се чини неком врстом фанатизма. Они то не говоре директно, али почињу да живе по принципима некаквог компромисног морала. Ми бисмо то назвали нихилистичким моралом. Донедавно су људима одузмали Бога, а сад им одузимају душу и гуше је прљавштином разврата.

Архимандрит Рафаил (Карелин)