Шездесетих година за време Никите Хрушчова органи КГБ-а су уз садејство армије прочешљавали кавкаске горе и хватали све који су се тамо скривали, углавном монахе. Слали су их у поправне логоре. У то време био сам активни официр, имао партијску књижицу и био начелник велике хеликоптерске јединице, имао сам велико искуство летења у планине где се од пилота очекује велико мајсторство.

Тада су ми дали задатак да на Кавказу хеликоптером пратим групу монаха. У кабини хеликоптера било је веома загушљиво. Доле на планини једанаесторица монаха у широким црним огртачима су се успињали. Мало ниже у зеленом кордону самоуверено су се кретали војници. Оценивши ситуацију успоставио сам везу: " Земља! Овде ваздух. Монаси се крећу ка врху планине. Полако сужавајте прстен кордона и притисните их. Врх планине је стрм. Када дођу до њега неће имати где отићи. Тамо ћемо их ухватити! Пријем!" -- " Ваздух! Овде земља. Разумемо. Крај везе."

Два дана смо тражили те монахе. Операцији је дошао крај. Нисам знао шта ће бити с монасима када их ухапсе. Тада ме то није занимало просто сам извршавао наређење. У међувремену, монаси су се попели на сам врх планине. Иза њих су их сустизали војници са псима, а испред стрма и бездана провалија. Њихов положај је био безнадежно критичан. Прошао сам још један круг и лебдео право изнад монаха. Ветар од елиса вејао је њихову одећу и њихове власи. Личили су на чопор гоњених вукова. Чинило ми се да видим очај на њиховим лицима. Треперећи сигналним лампицама, монасима сам јасно ставио до знања да је све готово. У међувремену војници су се приближавали.

Изненада је доле почело да се догађа нешто необично. Монаси су стали у круг, ухватили се за руке и клекли. Почели су да се моле. Тада су сви заједно устали и дошли до ивице понора. „Да ли ће заиста скочити? Ово је сигурна смрт! Шта, зар су одлучили да окончају самоубиством" са ужасом сам помислио и зграбио радио " „Земља! Земља! Не прилазите ближе, они желе да скоче! Они су на ивици понора! Пријем!" - "Ваздух! Овде земља. Чекамо пет минута и настављамо даље. Немамо времена, пашће мрак ускоро. Пријем!“ - " Разумем. Крај везе."

Не скидајући поглед гледао сам како се монаси приближавају рубу понора. А онда је један од њих, који је стајао у средини, заузео два штапа, укрстио их и трипут полако прекрстио и благословио понор. Затим је он први закорачио право у понор. Али из неког разлога није пао, али неким чудом остао је да виси у ваздуху. Коса ми се подигла. С висине сам јасно видео да монах не стоји на земљи, већ виси у ваздуху! Затим је полако почео да корача - и кренуо, као да је стазом. Није пао у понор! Како?! За њим су закорачали и такође пошли по ваздуху сви остали монаси. По реду један по један. Спокојно су ишли један за другим пењући се навише док се сви нису сакрили у облаку. Био сам збуњен од оног што сам видео и замало да изгубим контролу над летелицом. Када сам мало дошао себи окренуо сам машину, слетео хеликоптером на пољану и угасио га.

Након двадесетак минута војници из кордона су дотрчали до мене. Наставио сам да седим у пилотској кабини, покушавајући да дам логично објашњење онога што сам видео. Војници су опколили хеликоптер, а главнокомандујући ме питао: "Друже капетане, где су? Где су монаси отишли? Попели смо се на врх, али њих није било." "Они ... отишли су на небо." Громки војнички смех се дугим одјеком разлегао планином. Пуковник се вртео по кабини и узнемирено пљувао: "Друже капетане, потрудите се да објасните где су нестали монаси које смо пратили два дана?! И како сте повели кордон лажним трагом!". "Мом објашњењу свеједно нећете поверовати, друже пуковниче. Ево моје партијске књижице и захтева за отпуштање из војске."

Напустивши војску примио сам Свето Крштење и постао верујући човек.

Како су величанствена дела Твоја Господе! За хришћанина не постоји безизлазна ситуација!!!!

Мирослав Мањук