Свештеници исто напуштају некада своје службе. Ево већ трећи дан како одговарам на питања парохијана о изјави архимандрита Андреја Конаноса, о напуштању свештенства. Да, и свештеници напуштају службу. И монаси исто тако.

При том, најгоре што може хришћанин да уради јесте да криви и осуђује. Чак и за ово кратко време како је Андреј Конанос обзнанио своју одлуку, неки су успели да кажу такве ствари као што су „ако напушта свештенство, значи да никад није ни веровао“, „коначно је показао своје право ја, проклети модерниста“, „тако му и треба, несрећни либерал“. И све то изгледа јасно и оправдано: напуштање монаштва и свештенства јесте грех, а због греха се мора потрести.

Но да ли само ја чујем ону од Булгакова „оног који пада, гурни, а оног ко је пао, згази“? То је исто тако лоше, то је такође грех. И тако не треба. У нашем времену, уопште, теже је не изгубити све хришћанско, посматрајући нечији туђи пад, него не пасти сам. Стога, мислим, уместо да журимо да оцењујемо боље је да покушамо да разумемо ове саме проблеме. Неко да не би још једном одступио, неко да не би осуђивао, а неко да не би на основу туђег греха доказивао сопствену праведност.

Први случај који памтим јесте одлазак једног јеромонаха из великог и познатог манастира. Када сам једанпут срео сад већ бившег оца Н, у центру града, у мирској одећи, ја тада још увек младић, веома сам се замислио. Као што је искуство и показало касније, имао сам о чему и да размишљам. Не баш о томе што сам тада мислио али имало је свакако о чему.

Шта значи замонашити се? Одрећи се света и световног живота. То мора бити својевољно, свесно и са намером. О томе готово сада сви православни знају. У стара времена, они који су желели да буду монаси, одлазили су у пустињу код мудрих и искусних стараца, и живели су код њих у послушању дуго година и постепено стицали искуство истинског монашког живота. У наше време и тога има. Али на жалост не толико. Да ли има много манастира где се монашки постриг врши над људима после вишегодишњег искушеништва? Они се замонашују одмах после Богословије, и две-три године након уласка у манастир, а и као двадесетогодишњаци. Разумљиве су потребе Цркве, која је пре тридесетак година изашла из загушујућег загрљаја совјетске власти, и од тога се још увек опоравља. Проблеми који одводе монахе из манастира јесу основна неспремност, животно неискуство и духовна незрелост.

У манастир долази неофит. Он је жедан подвига, бодар је, спреман на све, послушан и трудољубив. Поред тога, његово претерано поштовање и поклони пред сваким стубом манастира, као и искрен однос према сваком као према светом, лако може довести у заблуду. Наравно у већини случајева неофитство брзо пролази. Након пар месеци, или годину-две замењује га црквена зрелост. Без ружичастих наочара, усхићености и илузија. Али деси се повремено да неофитство буде хронично. У почетку човек неоправдано дуго остаје у том стању, а затим када се природни процес са закашњењем јави, човек се свим силама душе одупире „одрастању“. Што ће рећи да он у почетку заиста искрено сматра Цркву идеалном, а затим исто тако искрено жели да је види као идеалну, због чега се до краја труди да се не разочара у сопствене илузије. На такав начин неофитство замењује идеализам.

И одушевљени вечни неофит и идеалиста који гори великом ревношћу, могу живети у манастиру дуго година. Они могу постати свештеници, чланови духовног сабора, или чак примити схиму. Али резултат је, уз ретке изузетке, увек тужан. У већини случајева хришћани који нису успели да духовно сазре, бивају разочарани. Онај ко је у почетку сматрао Цркву идеалном, затим искрено веровао да она таква и треба да буде, на крају се разочарава и почиње да мрзи Цркву, због тога што она није идеална. Због тога што она није оправдала његова очекивања и илузије које је гајио годинама. Од таквих разочараних неофита и идеалиста често постају ватрени атеисти, бескомпромисни мрзитељи Цркве, опадатељи и хулитељи.

Али то не буде са сваким. Често разочарење не долази одмах. Оно расте постепено, и неприметно доводи до прелаза из идеализма у цинизам. Унутра се човек при том не мења пуно. У његовој свести је на првом месту био и остао сопствени его. У почетку је било „ја верујем“, затим „тежим идеалу“, затим „ја сам у праву“, а на крају „ја сам разочаран“. Истовремено поред разочарања, таква особа успева да добије или неки угодан посао у манастиру, или да заузме положај у манастирској јерархији, или просто да остари. Притом разочарани, често неверујући, потпун циник, наставља да живи у манастиру, и да игра познату улогу, и живи уобичајени живот. Ово је једна од малобројних категорија људи, којима би одлазак из манастира био на корист, а чиме би манастиру учинили добро. Међутим, они ретко одлазе.

Блиска овима је и категорија оних којима монашки постриг ствара одређене могућности за каријеру. Ту су матуранти духовних школа, млади кандидати за свештенство који немају породицу, али имају амбиције, службеници код епископа и манастирски духовници… Црквено-административна перспектива, то је заиста дивно. Али монаштво није помоћно средство за живот, то је начин живота. Живота по Господу. И ако Господ не заузме главно место у животу, такав живот је без радости, без смисла, и постаје неподношљив и тера вас на брзоплетост.

Ту је међутим и још једна врста разочарења. Кад се човек разочара, али не толико у Цркву, колико у себе. Тада, он у разочарењу почиње да види не несавршену Цркву, него себе несавршенога у Цркви. Као последица, уместо цинизма у његовој души преовлађује униније то јест малодушност. То осећање безнадежно и стално оставља у вама мучнину преживљавања сопствене несавршености, и постаје замена за самопрекор, покајање и смирење. Безнадежно и непрекидно, чини да болно искусите сопствену несавршеност и, не превише избирљивим приступом, постаје замена за самопрекор, покајање и понизност. При овоме није више ни важно, да ли човек остаје у манастиру или одлази. Његово унутрашње стање ће неизоставно довести до дубоког унутрашњег слома, с каквим ће живети дуго година, или у манастиру или у свету. О малодушности (унинију) говори и још један чест пример.

У монашкој традицији Коптске цркве (овде за нас нема значаја догматско одступање Копта и одсуство општења међу нашим црквама, коптска пракса је интересантна јер и у наше време египатски монаси су наследници пустињака древне Александрије) за приступање монашкој заједници неопходно је испунити два критеријума: да кандидат има више од тридесет година и да има факултетско образовање. Запитали би се, какве везе има узраст и зашто је битно секуларно васпитање? Међутим логика је веома проста: високо образовање отвара одређене перспективе у животу и до тридесете године, већина образованих људи успева да колико-толико пронађе своје место у свету. То јест, када човек дође у манастир, он се не одриче света тек тако, већ света у којем он има перспективу и положај. Особи која се није остварила, направила каријеру и која нема перспективу, није се тешко одрећи света. Али за такво одрицање из очаја, цена је грош. А то није ни одрицање, већ илузија. Нема од чега да се такав човек одрекне. У свету је он нико, ништа није стекао, ништа нема, ништа не значи. Он заиста долази у манастир да се спасе од глади, од хладноће, од несређеног и бесмисленог живота. А ако у манастир не одводи вера, ако кандидат за монаштво не тражи Христа, ако се због Христа не одриче нечег, какво ће онда бити његово монаштво? Да, исто као и живот у свету: непостојан, неоснован и на крају бесмислен. А иста жеља која је једном несрећног монаха натерала да побегне из хладног, непријатељског света у манастир, пре или касније натераће га да побегне из манастира у свет који ће у току једнообразних монотоних монашких дана, кроз призму сталне малодушности, врло брзо почети да делује интересантно, привлачно и перспективно. Међутим, по сличном сценарију може се развити још једна ситуација.

„Бежао сам од себе као од туберкулозе“. Бекство од проблема, бекство од јада, бекство од трагедија и животних драма – то је увек бекство од себе. Од немоћи пред душевном боли, од одбијања или немогућности да се прихвати живот онакав какав јесте или какав је постао у одређеној етапи. Оштра промена начина живота, спољног окружења и навика, помаже на неко време. Али, без упорног и доследног рада на себи, човек никада неће постати другачији. Човек се може променити, али побећи од себе немогуће је. Било тако или не, али манастир за несрећног бегунца претвара се у затвор: не само да се у души ништа није променило, већ нема ни куда да побегне. Осећај умишљене затворености одузима душевни мир и свет који је био раније омражен, постаје занимљив, па чак и примамљив. У овом случају, чак и ако желите да останете у манастиру, врло је тешко одолети жељи која се временом само појачава и постаје све опсесивнија.

Ту могу да се сврстају и они који у манастир одлазе из очаја. „Ја имам четрдесет година, и тако нисам се ни удавала“…,“двапут сам се женио, али породичан живот није ишао“… Након таквих жалби црквених људи често следи „Види се да је Божија воља у вези мене да одем у манастир“. А онда, по већ познатом сценарију: послушништво, постриг и…сво то исто безнађе.

У манастир се долази са жељом да се служи Христу, неометан од хиљаду ситница мирског живота. Ако човек бежи од празнине, тада у манастиру неће наћи ништа осим празнине. Само осећај узалудног живота, смениће свест о духовној празнини. Поред тога, непријатељ људског рода не спава, и ако у световном животу супротни пол није обраћао ни најмању пажњу на њега (њу), сада када је монах, ситуација се често мења из корена. Да ли је потребно погодити какав ће начин испуњавања унутрашње празнине, изабрати онај ко се све време труди да из ње побегне? Готово сигурно – не аскеза и подвиг.

И тако до чега смо дошли? Доста је разлога због којих монаси напуштају манастире, занемарују завете и одлазе у свет. Поменули смо неке од њих. Чини се да би било мање тужних прича о „бившима“ ако би манастирском постригу долазили не млађи и млади људи већ они с богатим искуством у свету. Образовани, успешни, који имају перспективу у животу. Такви који имају искуства у превазилажењу животних проблема, који се нису сломили у невољи и туги. И поред тога спремни су да се одрекну од успешне каријере, од изгледног живота, од освајања висина, извесне перспективе и угодне старости. И све то да одбију пре свега због жеђи за Богом, из жеље да „све оставе и буду са Христом“, из стремљења ка „Царству Божијем и правди Његовој“, пред којим бледе сва блага и перспективе овог света. Кажете да је таквих веома мало? Могуће. Али прелазак са квантитета на квалитет – један је од главних знакова да је Црква преболела „болести раста“, везаних с обнављањем црквеног живота, након готово века атеистичке власти.

Протојереј Владимир Пучков
Са руског за Чудо превео Владан Ракановић
Извор: www.cudo.rs