Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологијом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се ми сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: "ужас" да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. Oци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога.

Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени "познавања зла" и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозваних очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божије, без које сузе неће потећи.