Ако свештеник има искуство болести, било зато што је и сам боловао, било зато што је умео да види болеснике у својој близини (не просто да их види телесним очима, већ да уме да посматра), чак и тада је то читава уметност. Наши односи са људима треба да буду такви да се наш долазак у дом дочекује једноставно и са радошћу. То значи да пастирско старање о болеснима треба да отпочне још када су људи здрави.
Да бисмо на такав, душеван начин пришли човеку, потребна је огромна унутарња целомудреност, треба да смо у стању да посматрамо човека као икону, живу икону, којој се прилази са дубоким поштовањем, са побожношћу, и према којој поступамо као што се у храму односимо према икони - молитвено, побожно, пажљиво, смирено, са трепетом - и свим силама ослушкујемо оно што је у души човека и шта он сам може да нам каже, али исто тако и оно што Дух Свети у њему чини.
Унутарње ћутање свештеника, његова способност да сретне човека у дубини, веома је важна јер је болест тренутак величанственог сусрета са човеком. Мислим да је један од задатака свештеника да учини болесника пријемчивим за Свету тајну. Света тајна није нешто што ће на магијски начин исцелити или очистити човека. Наравно, Света тајна поседује објективну силу, објективну стварност, али човек може да је прими или да је закопа. Отац Георгије Флоровски ми је, једном приликом, рекао да, када крстимо дете, ми као да полажемо семе у дубину његове душе. Али, ако семе не буде неговано, може остати закопано до краја живота. Тако и болесник не мора увек бити отворен. Па и више од тога: често се и затвара из страха да ће, ако му предложиш да се причести (знаш и сам за ту ружну предрасуду), то значити да мислиш да ће умрети.
Чини ми се да је митрополит Платон (Левшин) писао да благодат одступа од човека не због лишавања Светих тајни, већ због презира према њима. Нама је неопходно да се враћамо Светим тајнама јер у својим дубинама губимо оно што тамо лежи, то благо. Не треба застрашивати човека речима: “Ево, причестићу те јер, ко зна, можда ћеш још ове ноћи умрети” (па, зар се тако поступа са болесним човеком!), већ га треба умирити, да би постепено до његове свести допрла мисао да би за њега било добро да се све његове духовне силе саберу око свете тајне причешћа - и то не безусловно, већ као резултат очишћења савести.
Али, не треба мислити да ће нас Причешће аутоматски исцелити. Из сопственог искуства знамо да се сви причешћујемо, а при том смо и овакви и онакви. И Света тајна јелеосвећења није намењена искључиво исцељењу тела. Што се тиче припреме, јасно је да човек треба најпре да принесе свеукупну исповест, за цео живот. Али, то не значи да треба да сачините списак свега што вам се дешавало у протеклих 60 година, већ да у мислима пређете сав свој животни пут и рашчистите све што је на њему било неприлично.
Из молитава са чина јелеосвећења види се да очекујемо исцељење душе, које ће се, ако Бог да, пренети и на тело и донети му исцељење. Мислим да није исправно прибегавати Светој тајни јелеосвећења искључиво ради телесног здравља, будући да јелеосвећење није некакво “клерикално лечење”, већ пројава пастирског старања за болесника. Док припремамо човека, помажући му да изнова стекне јединство душе и духа, можда ћемо доћи дотле да он узмогне да каже: осећам се тако преображеним да ми више није важно хоћу ли живети или умрети, хоћу ли добити телесно исцељење или не.
Десио ми се и овакав случај, за време рата. У болницу је доспео рањени Немац. Тамо је био један млад протестантски пастор, који је рањенику наглас читао одломке Јеванђеља и са њим се молио, све док је овај давао знаке да га чује. У једном тренутку, млади пастор је изашао из његове собе и притрчао ми у сузама: “Ужас! Тај човек умире, а ја више ништа не могу да учиним за њега!” “Зашто?” - упитах. “Изгубио је свест и више не можемо да разговарамо”. Рекох му одсечно: “Седи крај њега и читај наглас Јеванђеље на његовом матерњем језику, почев од Васкрсења Лазаревог”. Тај млади пастор је, наредна три дана, провео уз њега, час читајући, час молећи се, час ћутке, и тако му је прочитао сва четири Јеванђеља. У једном моменту, болесник је отворио очи и рекао: “Хвала вам што сте ми читали. Нисам могао да дам гласа од себе, али свака реч је допрла до мене и крочио сам у нови живот...”
То свештеник треба да зна. При том, то не мора да буде свештеник, то може да буде свако ко је спреман да посвети своје време ономе коме је остало још врло мало времена. Ако оно што говориш не прободе твоје срце, засигурно неће допрети ни до другог човека. То се односи и на проповед, и на прочитану молитву, и на исповест, и на ма који међуљудски однос...
митрополит Антонијe (Блум)
Одломци из књиге “Живот, болест, смрт”,
Извор: saborna-crkva.com