О Божанском пореклу Јеванђеља свети апостол Павле је рекао: А дајем вам на знање, браћо, да Јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа (Гал. 1, 11-12). И Света Црква учи о томе да нам Сам Дух Свети говори у свим књигама Светог Писма, а највише у светом Јеванђељу и у свим Посланицама апостолским. То није обична књига, то је Божанско Откровење.

Кад почињемо пажљиво да читамо и да анализирамо шта је Божанско Откровење и зашто је оно било неопходно људском роду, с горком тугом откривамо како је бесконачно много људи којима није потребно никакво откровење, који дрско негирају све натприродно, а Божанско Откровење је, наравно, натприродно. Они не признају ништа што не може да спозна њихов људски разум и што му, по њиховом мишљењу, противречи.

Људски живот пре свега, и живот целог света, пун је загонетки и тајни, које ми не можемо да докучимо. Зар се човечанство нада да ће својим разумом појмити свет који га окружује, да ће наћи одговоре на она тешка питања која нико никад неће избећи? Колико несреће и сиромаштва има у животу! И немогућност да се објасне мучне противречности које живот даје на сваком кораку највише од свега притиска људе.

Одувек се човек мучи питањима о добру и злу и не може да нађе одговоре на њих. Како избећи патњу, како избећи терет којим нас притиска зло овога света? Где наћи мир и спасење? Како не залутати у лавиринту овоземаљског живота? Како се избавити од власти зла – од власти ђавола? Ову власт осећају и не могу да не осећају сви они који не размишљају о ђаволу и не верују у њега. Нека не верују! А он ће их давити и мучити. Сви ми треба да се ослободимо његове власти, да изађемо из невиделице нашег живота, да нађемо пут спасења. Велики умови древних времена од искона су истраживали ова питања и трудили су се да проникну у тајне битија, које људима нису давале мира. Неупоредиве су по дубини мисли грчких философа, који су створили философске системе који нас и данас задивљују. Чујте шта каже један од најистакнутијих умова човечанства, философ Платон : "Чекаћемо Онога, нека је то Бог или Богом надахнути човек, Који ће нас научити нашим религиозним обавезама и скинути мрак с очију наших." Значи, није могао да појми наше религиозне обавезе, наш однос према Богу, није могао својом моћном мишљу да просветли мрак својих очију.

Други велики философи: Цицерон, Демокрит, Анаксагора, Емпедокле и остали дошли су до закључка да су "наша осећања ограничена, дух је слаб, протицање времена је кратко, а истина је дубоко; само мишљења и навике господаре свуда, за истину није остало места, све је покривено мраком."

Ови најдубљи умови древног света дошли су до безнадежног закључка да је истина за нас недокучива, иако се трудимо да попунимо рупе нашег познања. Цео древни свет је с великом тугом и мучењем чекао кад ће се појавити Онај Човек о Којем је маштао Платон, Онај Ко ће можда бити Сам Бог, Који ће расејати таму и научити како се треба односити према Богу. Древни свет је чекао Откровење одозго схватајући да се без помоћи Божије никад неће расејати "мрак од очију наших". Он је чекао Искупитеља, чекао је спасење од зла, жудео је за спознајом истине од Самог Бога кроз Откровење Божије. Древни свет је схватао да је људски ум бесконачно слаб, да су наша осећања до крајности ограничена и да ми сами без помоћи Божије никад нећемо разрешити загонетке и тајне живота који нас свуда окружују. Древни свет је срцем осећао да ван граница онога што видимо, што можемо да опазимо, да измеримо и премеримо, постоји још безграничан невидљиви свет, духовни свет, неизмерно богатији од видљивог.

После најдубљих философских истраживања древни свет је дошао до закључка који треба сматрати највишим достигнућем људског разума - у Сократу је спознао да ништа не зна.

Што је дубљи човеков ум, што су већа и озбиљнија његова научна и философска знања, тим смиренији и скромнији он постаје, тим ближе долази до великог и мудрог закључка: "Ништа не знам и не могу да знам, јер су тајне бића безграничне, јер је духовни свет за мене непојаман, а он је, наравно, неизмерно важнији од овог јадног света у којем живимо."

Свет је жудео за гласом из највишег света и он се више пута чуо већ у она древна времена, кад је народ, који је Бог изабрао, слушао Божије Откровење из уста светих пророка. Много је тада било окривено људима преко пророка, јер је њиховим устима говорио Свети Дух.

Али у потпуности нам је Божанско Откровење донео Исус Христос. Његово учење је запањило све, о таквом људски род никад није могао да помисли. Безбожници кажу да су попови измислили религију. Али зар би они могли да измисле нешто што из далека личи на јеванђељску радосну вест? Зар је људском уму могла да падне на памет мисао о томе да ће Бог доћи у телу, да ће бити рођен од Дјеве и да ће у пеленама лежати у јаслама за стоку; да ће кратко поживевши умрети мучном и срамном смрћу на Голготском Крсту? Наравно, не.

По људским представама Бог, Искупитељ света и Спаситељ, требало је да победи ђавола силом Своје отворене власти. Он је требало да буде моћан, славан и највећи Цар. А Бога, Који је примио обличје слуге и спасио свет Својом Крвљу људски ум никад не би могао да измисли.

Сви они који негирају натприродно, требало би да се замисле над тим да је прво, највеће чудо Сам Господ Исус Христос – који се толико разликује од свега, што је људски род знао пре Његовог доласка.

Без Откровења одозго свет никад не би могао да спозна да његове тешке муке могу бити расејане њему потпуно непознатом силом – Божијом благодаћу. Само нам је Сам Бог дао спознају о благодати, коју нам је показао кад нам је открио да је Он Љубав (в.: 1 Јн. 4, 8), да је Он пут, и истина и живот (Јн. 14, 6). У томе је било највеће Откровење и добили смо га у светом Јеванђељу.

Зато свети апостол Павле и каже да Јеванђеље које он проповеда уопште није људско, да га је примио од Самог Господа Исуса Христа. И то је заиста тако, јер знате како се необично чудо десило са самим светим апостолом, који је некада био сурови прогонитељ и мрзитељ Христа, Савле. Необично и чудесно се десило његово обраћење: у једном тренутку промениле су се мисли и срце, и мржња према Христу замењена је најватренијом љубављу и оданошћу према Њему. Није случајно апостол говорио да свој живот не сматра драгоценим, да се ничег не плаши – да живи само за Христа (в.: Флп. 1, 21).

Зар није чудо, зар нам то не доказује да Христово Јеванђеље није људско дело, већ Божије? И зар је само на апостола Павла тако деловала реч Господња? Било је велико мноштво људи које су речи Јеванђеља или изненада потресле с необичном силом или су из дана у дан све више и више проницали у све тајне одаје душе и потпуно их променили. Они су добили потпуно ново срце - хришћанско, добијали су ум Христов.

Зар свако од нас није осећао дубоки душевни трепет читајући Јеванђеље, Посланице и Дела апостолска? Зар није наша мисао била запањена и зар нису света осећања узбуђивала душу нашу кад смо читали речи Светог Писма? Сви смо ми на себи искусили ову силу Откровења која се ни са чим не може упоредити. Кад Откровење не би противречило људском разуму, што се тако не свиђа гордим људима, оно не би било Откровење, пошто не би откривало ништа што је непознато. Откровење би обавезно требало да нас води много даље него што можемо да идемо следећи путеве свог разума. Оно нас уводи у велике тајне битија, расејава тежак мрак живота, оно је највеће чудо Божије.

Зато није чудно што у богооткривеном Светом Писму има тако много чуда које неверујући не признају говорећи: "Ми познајемо природне законе, знамо да су они истинити и да никаквих одступања од њих не може бити."

Зар то може да нас збуни? Ове речи сведоче о одсуству дубине мисли код оних који тако говоре. Зар природни закони нису од Бога, Творца света? Наравно да су од Њега. Божји закони не владају само у нашој васељени, већ и у целом безграничном невидљивом свету. Зар притом не треба да постоји нама непознат, али изузетно дубок међусобни однос између закона невидљивог света, који су нам непознати, и закона оног малог дела видљивог света који до извесне мере спознајемо? Стални међусобни утицај између ових закона неизоставно треба да постоји.

Ако пак видимо оно што називамо чудом, смемо ли дрско, као деца, да говоримо да пошто не схватамо како је могло да се деси чудо, њега не може ни бити? Јер ми много тога не схватамо. Зар није у власти Божијој, зар није у власти Творца свих закона видљивог и невидљивог света да им да усмерење које Сам пожели? Зар није у Његовој власти да се меша у деловање закона видљивог света Својим највишим законима?

Богу је све могуће, Он има мноштво закона које ми не знамо. Он може да их промени, а ми не смемо да се препиремо, треба смерно да се поклонимо и да с дубоком свешћу о свом незнању признамо да у безграничном свету има много тога што не разумемо. Не смемо да говоримо о томе да су чуда немогућа.

Енглески философ Бекон Веруламски је рекао мудре речи: "Треба да ширимо свој дух до величине Божанских тајни, а не да тајне сужавамо до уских граница нашег разума."

Други философ, којег сви једногласно признају за вођу савремене нове философије, Кант, рекао је за Јеванђеље: "Сасвим се може сматрати да, да нас Јеванђеље није научило свеопштим моралним законима у њиховој најпунијој чистоти, разум их до данас не би схватио у таквом савршенству." Кант признаје безгранично морално превасходство Откровења Јеванђеља над свим што људски разум може да схвати и да измисли.

Али ако су потпуно истинита, неопходна и могућа чуда ко ће се усудити да негира истинитост чуда васкрсења сина Наинске удовице? Ко ће се усудити да каже да је за Бога немогуће да васкрсава мртве након што је васкрсао Сам Господ Исус Христос? Христово Васкрсење је истинит догађај и њега признају чак и неверујући. Ако је пак Господ васкрсао, ако је Господ Бог, зашто Он не може да васкрсава мртве? Код пророка Језекиља постоји пророчаснтво о свеопштем васкрсењу мртвих: Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, Ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, Ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам Ја Господ. (Јез. 37, 1-6).

Зар Дух Божји није свемоћан? Ако су цео свет и сва природа створени речју Божијом, ако људски дух потиче од Духа Божијег, који је Господ удахнуо у тело које је створено од земље, где је онда граница животворене силе Духа Светог? И ако Он може да оживи суве кости, зашто Својим Божанским Духом Господ Исус Христос није могао да оживи сина Наинске удовице?

Зашто не можемо да верујемо у то да је била довољна реч Божија, сама заповест мртвом да васкрсне да би сео и осврћући се око себе почео да говори? Наравно, верујемо у то зато што смо ми хришћани као деца која безусловно верују речима Оца Небеског. Ако је у Јеванђељу речено да је Господ васкрснуо сина Наинске удовице, значи да је тако и било.

Важно је веровати као дете, свим срцем, у то да је Христово Јеванђеље Откровење Самог Бога и смирено прихватати све што је речено у Светом Писму. Тада нас очекује васкрсење, не у погибељ, већ у живот вечни, којег нека све нас удостоји Господ и Бог наш Исус Христос. Амин.

Свети Лука Кримски
Беседа на Посланицу св. ап. Павла Галатима, гл. 1, стихови 11-12
11. новембар 1945. године