Сви ми знамо шта је то увреда, зато што су нас вређали, и зато што смо сами вређали друге. Сами то не схватајући – и онај који вређа, и онај који бива увређен – рањавају себе, пошто лишавају себе сунца љубави. Увређивач рањава не само своју душу, него и тело: зле емоције рађају у човеку болесно напрезање тела, што се одражава на његовој физичкој размјени материје и нарушава живот. Увређивач вређа, пре свега, самог себе. Али и онај који се вређа такође поступа неразумно: сам себе рањава. Себе треба штитити светлим штитом од увреда, не обраћати на њих пажњу. А од тога је још узвишеније – супротставити увредама љубав, кроткост и великодушност. „Научите се од мене“, – говори Спаситељ, „јер сам кротак и смирен срцем. И наћи ћете покој душама вашим“ (Мт. 11:29). То је прости пут ка срећи, о којој тако често мисли човек, никако не налазећи пута ка њој.

Увреда може бити несвесна. Наношење увреде иде од гордости, која жели да унизи човека, од осветољубивости, од злобе. Вређају људи и од похлепе, зависти, таштине, егоизма, или просто – од душевне неосећајности и недостатка такта, од моралне непажње.

Предузимач (индивидуални, или колективни, као што је држава или партија) вређа најбестидније, експлоатишући човека не само економски, него и морално. Експлоатација је многолика форма неправедности. Историја је препуна тог греха, све до данашњег дана. Али данас сиромахе експлоатишу не само феудални барони и не само покретне вреће са новцем – него и сами ти бивши сиромаси, који су у међувремену постали администратори, партијаши, „представници пролетеријата“ – сви они жестоко експлоатишу сиромахе (задружне сељаке, раднике…), прикривајући, ипак, ту експлоатацију веома ласкавим али исто тако лажљивим и пустим речима.

Експлоатација ближњег може и да не буде израз неких личних непријатељских осећања; она просто бива морално безосећајна, она је тражење погодности за себе, за партију, за државу. У наше доба експлоатацију – материјалну и духовну – покушавају да оправдају високим мотивима. Циљем револуције, ради блага свих, оправдавају се велика злодела и увреде људима. Хуманим фразама оперишу бездушни планери, не видећи при томе живог човека. Утилитарни материјалистички приступ бесмртној човечијој души је за њу смртно увредљив, погибељан.

Али осећања праведности и саучешћа могу се рађати и у човеку-материјалисти, упркос његове материјалистичке теорије. Као људско биће, материјалиста може бити морално префињен. Зна, чак, да буде и обратно: да се срце човека који верује у Бога (упркос духа те вере) пуни похлепом и бездушношћу. Као што код материјалисте „неверје“ може бити на врху језика, тако и код верника „вера у Бога“ бива понекад само на врху језика. (Вера у Бога – није теоретска декларација).

У наше доба људи вређају чак и веру у Бога (пишући величанствено и свето Његово Име Бог малим словом). Али Бога човек може „увредити“ не више него што може увредити сазвежђе Ориона или Лабуда. Неверници наносе увреду само својим животима.

Човек човека вређа својом злом (или недовољно добром) вољом. И све те, у свету безбројне, „молекуларне“ увреде, сво наше лично и колективно зло, у свету рађа црне облаке конфликата, ратова и душегупки, од којих дрхти човечанство. И од којих може бити истребљено.

Раније у историји, у име вере у Бога, цареви и вође народа наносили су увреде неверницима (или не онаквим верницима, као што су били они). Сада, у цијелом низу земаља, неверници наносе увреде верницима.
Човеку је речено: „Знаш заповиједи: не чини прељубе, не убиј, не укради, не сведочи лажно, не вређај“ (Мк. 10).

Али ако је увреда већ нанесена, њој треба супротставити невређање. У борбу против зла улази и борба против увредљивости. Ми људи тако лако вређамо једни друге. А још лакше се вређамо. Чак и ако нас нико не вређа, ми се сами увредимо. Ми некад имамо потребу да се осетимо „увређеним“, и у томе се огледа примитивна човечија инфантилност. Дијете понекад хоће да заплаче – не зато што га је повредила мајка, него зато што је оно одједном осјетило слатку потребу да се осети (и, што је главно, да то покаже!) увређеним. То је незрелост душе.

„Активни егоист“ вређа, „пасивни“ бива увређен. Увреде активних и увредљивост пасивних егоиста много сметају животу. И излазак из тих стања – у слободу духа – је само један: никога не вређати и ни због чега и ни због кога се не увредити.

Архиепископ ЈОВАН Шаховској