Старац је много волео да говори о благодати Божијој, као и сви прави калуђери, они прекаљени старци, који су говорили из свог опитног и пребогатог искуства. Говорио је да благодаћу Божијом живи читав универзум, да се читаве планете крећу Духом Светим:

„Сва творевина живи и уздише благодаћу Духа Светога. Господ Дух Свети оживотворује сва бића, сва се бића радују Духу Светом, али је човек све на жалост пореметио. Сва природа радује се Христу и ишчекује Његов Други Долазак.". Док је старац то говорио људима окупљеним око њега, једно кученце се умиљавало крај његових ногу и скакало уз њега, а он би, са очима пуним умиљења, мазио кученце. Старац је волео да прича са људима после вечерњих служби.

„Животиње тачно знају шта да раде и оне то раде Духом Светим, јер имају интуицију од Бога дану, али је човек све пореметио, као што рекох, њихове инстинтке. Смрт је и у њима све пореметила. Сва природа страда од ега, себичности, првих људи". Једна девојчица, која се налазила одмах поред очевих ногу, га је упитала: „Како оче оне знају шта да раде?". „Па лепо, пиле, Дух Свети живи и у њима, као што живи и у човеку. И човек кад је смирен може да чује Духа Светог у себи. Тако и животиње. Оне прате импулсе, благодат, али је човек пореметио космос, унео немир, сујету, као што и Свети Апостол Павле говори: „Сва се природа предала сујети, али не од своје воље".

„А како ми да знамо да имамо благодат?", упита опет девојчица која је измамила веселе осмехе људи који су се окупили око страца да слушају његове речи и поуке. „Па лепо сунце, ако је у нама мир, ако смо радосни, ако волимо све људе, животиње, ако се радујемо другима, ако смо брзи на помоћи и послушању, ако волимо много маму и тату и бату, онда је у нама Дух Свети и ако учимо и слушамо наставнике", одговори отац Исихије. „Дакле, када се љутим на другарице, нисам добра?", девојчица рекавши ово измамила је поново осмехе свих присутних. „Па гледај", рече старац „у сваком случају не треба да се љутиш и треба да се измириш са другарицама. Благодат је светлост и као светлост долази на људе. Господ Исус Христос је рекао: „Ја сам светлост свету" и „Бог је светлост" и у нама је такође светлост што опет Господ потврђује речима: „Пазите да светлост у вама не постане тама"

„А како то да су први људи криви што су животиње уплашене?", питаше опет слатко упорно девојчица. „Ми смо, пиле, за све криви. Ми смо господари творевине. Нама је Христос дао на управу универзум и све животињице, али се ми показујемо као лоши господари. Сва природа је везана за човека, човеково тело и кад је први човек Адам сагрешио и пао у смртност, универзум се као балон распршио и смртност је завладала и материјалним светом. А пошто је корен смрти и њен жалац сујета, его, гордост, те су и животиње примиле, не од своје воље, плодове тог егоизма, те знају да буду љубоморне, да се свађају око хране, чак и убијају, али су у суштини добре. Животиње немају слободну вољу као што је има човек, оне нису створене по лику Божијем, оне су створене да украшавају нашу башту, да се ми играмо са њима. Све животиње воле да се играју, а у нас гледају као у Бога, али пречесто виде самог сатану и онда се непријатељски односе према нама, а ако виде Христа у нама, онда почињу да се умиљавају. Пред великим Светитељима су се умиљавале најопасније животиње. Код Светог Серафима, великог руског старца, долазио је меда, медвед, а код Светог Герасима Јорданског и Светог Саве Освећеног су боравили лавови."

„А зашто куце знају да нападну онда човека, куце луталице?", питаше Наташа, како се звала девојчица. „Па луталице обично не нападају људе, нападају ако су веома уплашене, онда им се ум поремети, јер они су нижа бића од нас, осетљивија, па знају да насрну и на децу. Обично нападају оне куце које имају своје власнике, а они не знају да их смире или се бахато односе према њима па подивљају. Јеси ли видела каткад куце како јуре аутомобиле улицом?"

„Јесам." „ А шта мислиш зашто јуре аутомобиле?" питаше старац. „Па јуре зато што се плаше аутомобила", одговори Наташа. „Тачно је душо, али јуре и због још једног разлога, а то је да се освете немани због неке несреће над њима или неког њиховог друга. Они не виде аутомобиле, они виде бездушне немани, чудовишта и зато их нападају као друмски витезови, па се после радосно враћају на почетак свог делања. Животиње су рајска бића, сва ова бука, халабука, индустрија, а најпре смртност и све што је дошло од пада првих људи, све је то пореметило њихове инстинкте. Ако бисмо одузели сав овај асфалт, све ове зграде, видели бисмо да оне нису луталице, него становници овог Рајског Врта око нас".

„Зар је ово Рајски Врт?", зачуђено питаше Наташа, док су се људи окупљени око њих слатко смејали и уживали у овој необичној конверзацији, не желећи да ишта мењају, односно, да својим питањима промене ток ове слатке дискусије. „Јесте пиле, ми живимо у Рајском Врту, цела наша планетица је Адамов Рајски Врт, који ми морамо да уредимо поново и принесемо Христу. Када смо у заједници са Христом ми учествујемо у спасавању света са Њим, сваки пут кад кусамо Његово Тело и Крв ми мењамо свет, на боље, када се причешћујемо".

„Па то је баш лепо, хоћу и ја да мењам свет са Богом, хоћу и ја да се причестим", ускликну Наташа детиње слатко. „И хоћеш душо. Сутра служимо Свету Литургију где ћеш да се причестиш, где ћемо сви да се причестимо", одговори старац.

„Али оче, она није постила..." умешаше се изненада по први пут и Наташини родитељи. „Мала деца не треба да посте", настави старац „постиће кад мало поодрасту, за сада је довољно да слушају своје родитеље, маму и тату, је ли тако Наташа?". „Да", девојчица је кратко одговорила ширећи веселу и радосну атмосферу мећу присутнима. Старац је, иако је говорио са девојчицом, више говорио тако да одрасли могу да га разумеју, више се обраћајући одраслима, знајући да ће дете у својој простоти све добро схватити. „Будите као деца, говорио је Господ, ко се не понизи и не буде као дете, не може ући у Царство Божије, је ли тако Наташа?"

„Тако је, ја желим да заувек будем дете, не желим да порастем, одрасли су стално озбиљни и нису радосни". „Тако је сунце, благодат чини да човек увек буде радостан и да се не предаје моногобрижју, чини нас синовима Светлости, синовима Љубави", рече старац. „А зашто су одрасли људи увек забринути и тужни, зашто нису радосни као ми?" , питаше Наташа. „Па као што рекох, управо због многобрижја. Људи се стално брину и преко сваке мере и секирају, уместо да се ослоне на Господа. Изгубили су веру и смирење, а гордима се Господ противи. Он своју благодат даје смиренима и кроткима и деци, онима који су као деца", настави отац Исихије. „Благодат чини да је човек пун љубави и доброте и пун добрих дела, да све воли, да се свима радује, да је лаког и радосног духа. Насупрот томе, ако је човек у тескоби, срџби, непријатељству, ненаситом гневу и мржњи, ако му сви сметају , онда у њему није Дух Божији. Благодат чини да будемо једноставни и простодушни као деца, деца у срцу, а деца су увек радосна и весела, је ли тако Наташа?"

„Тако је оче", рече Наташа. „Хајдемо Наташа ти и ја руку под руку у гостопримницу пошто смо деца, на неки колачић, да оставимо одрасле мало насамо да се замисле". Рекавши ово старац са осмехом ухвати девојчицу за руку, а онда заједно кренуше ка гостопримници праћени родитељима и присутним верницима који су радосно и весело кренули за њима у сутону предивног дана, који даде Господ својим вернима, својој верној деци.

Теолог-Вероучитељ Иван Миладиновић