Ако поставите ово питање вероватно ћете чути: „А ко се вратио из другог живота да нам каже како је?“ Како лако заборављамо ... А зар се неко није вратио из смрти?! Није ли наша вера заснована управо на овој чињеници? Али поента коју желим да истакнем је питање “Шта је живот вечни”, постављено погрешно. Чинимо исту грешку коју је чинио Понтије Пилат, када је питао Господа „Шта је истина?“ У оба случаја питање није “шта”, већ, “Ко”. Јер, истина и живот нису апстрактни појмови, појмови и идеје које смо измислили и створили сами за себе, већ су оличени у самој личности Исуса Христа, Који је Истина, Пут, Живот и Правда и Праведност и Љубав. Вечни живот је познавање Јединог истинитог Бога и Сина Његовог Јединородног: „А ово је вечни живот, да познају Тебе јединог истинитог Бога и кога си послао Исуса Христа “(Јован 17:3).
Знање о Једином Истинитом Богу је живот вечни. Знати, библијским језиком, значи имати дубок и присан однос. Стога, када кажемо богопознање, мислимо на сједињење човека са Христом. Познавање Христа значи бити у заједници са Христом, што значи учествовати у самом животу Христа, Који је и сам истински живот: „ Он (Исус Христос, Син Божији) је истинити Бог и живот вечни “ (1. Јованова 5:20). Ово знање о истинском Богу започиње у овом животу.
Шта морам учинити да постигнем живот вечни?
Као што смо истакли, знање о коме Господ говори не састоји се у томе да се информише о Богу, да се упозна са чињеницама које се односе на Бога, да се постане свесно какав је Бог. Ово знање није интелектуално, умно схватање постигнуто применом наших менталних способности; то није наше достигнуће, није знање што „надима“ (1. Кор. 8:3). Бог не „познаје“ интелект, већ љубав. Или, тачније,: „Ако неко воли Бога, тога је Бог познао“,то јест, Бог долази у његов живот и кроз Духа Светога у њега улива свако знање божанским откривењем: „ Божја љубав се излила у наша срца кроз Духа Светога који нам је дат “ (Рим. 5: 5), каже свети Павле. А свети Јован пише: „ …нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, истинито је и није лаж “ (1. Јованова 2:27). Бог својим Духом Светим дарује срцима која воле „да упознају Христову љубав која превазилази разум“ (Еф. 3:19), одговарајући срцу које одговара на његову љубав, испуњавајући га „сваком пуноћом Божијом“ (Епх. 3:19), што ниједно људско знање никада не може постићи. Сетимо се и речи светог Павла: чак и имати свако „знање“, без љубави не вреди ништа (уп. 1. Кор. 13: 2).
У мери у којој ми волимо Бога, Бог нам се открива и саопштава своје божанске енергије, па нас тако Он познаје. Супротно томе, онај ко не воли Бога, тај га не познаје, и зато је без Божје благодати крајње неспособан да достигне било какво истинско знање о Богу. Зато ће Бог рећи онима који су га истински волели (што показује њихова истинска љубав према браћи и сестрама): „Дођите“; али онима који га нису истински волели (што показује њихов недостатак искрене љубави према браћи и сестрама): „Одлазите“. Први ће наследити вечни живот; ови последњи вечно страдање.
„Неће свако ко ми каже:„ Господе, Господе ући у царство небеско,
већ онај који извршава вољу Оца мога који је на небесима.“ (Мт. 7:21)
Немојмо се заваравати, браћо и сестре: Исповедати Бога устима је богомдани дар: „Нико не може да исповеда Исуса да је Господ, осим Духом Светим“ (1. Кор. 12: 3). Али, за разлику од онога у шта би многи желели да верујемо, такво признање није лек. Исповедање Господа је само почетак, а не крај, упркос било каквим доказима који доказују супротно (Мт.10:32 - Лк. 12: 8 , Рим. 10:9 , 1. Јн. 4:15). Шта ако усне исповедају Господа, али дела то не показују? Свети Павле говори о таквим људима који „признају да познају Бога, али га се одричу својим делима“ (Тит. 1:16 . упор. такође Ос. 5: 4). Сам Господ је сасвим јасно објавио: „Неће свако ко ми каже:„ Господе, Господе “ући у царство небеско, већ онај који извршава вољу Оца мога који је на небесима“ ( Мт. 7:21). Љубав према Богу не показује се речима, већ делима јер Он ће: „ дати сваком по делима његовим“ (Рим. 2: 6). И вољени ученик потврђује: „ Дечице, не љубимо речју ни говором, већ делима и истином “ (1. Јован 3:18). И Бог открива: „даћу свакоме од вас по делима вашим“ (Откр. 2:23).
На чему је основана наша нада да ћемо постићи живот вечни?
Код већине људи ова нада заснива се на томе да нису починили убиство, изнуду, силовање, инцест, пљачку или било какав сличан страшан злочин. Или можда на томе што нису лагали и варали, говорили зло и углавном мисле да нису починили грех. Али Господ у Јеванђељу јасно ставља до знања да се наша пресуда неће заснивати на оним греховима које нисмо починили, већ у којој мери смо показали своју љубав према Богу опонашајући Га и изливајући ту љубав свуда око себе.
Немојмо се варати. Никаква дела не могу спасити човека. Фарисеј не само да није починио никаква зла дела, већ управо супротно, постио је, молио и давао десетак од свог укупног прихода. Старији брат из Приче о изгубљеном сину, „добри момак“ који је следио све заповести и покоравао се Божјој вољи, никада не напустивши очеву кућу (Цркву), вероватно није спасен јер није показивао знаке покајања и љубави . Шта је са нама? Да ли смо бољи? Имамо ли ми можда оно што њима недостаје? Шта је то? Зове се помало чудним именом: Понизност; а то је стање некога ко је понизан, кротак, непретенциозан, мали - пред Богом!
Исправите ме ако грешим: Зар нам свет, наше друштво, наши учитељи, психолози не говоре да будемо самопоуздани и агресивни, упорни, самостални и поносни на себе; да имамо самопоштовање - све у "добром" смислу, наравно? Не тежимо ли првом месту, почастима, признању, задовољству, изврсности, самопоштовању - опет, не на дрски или охоли начин, већ на потпуно „позитиван“ начин? То вам само показује како се Божји путеви разликују од светских ...
Постоји само један начин да достигнемо спасење и живот вечни: да се покајемо, понизимо, признамо своју грешност, завапимо Кирие елеисон, плачући због својих грехова. Затим да дођемо у Цркву и дозволимо да Христова крв кружи нашим венама. Све док верујемо да смо „у реду“, „пристојна“ особа, добростојећа особа, „добар“ хришћанин, Божја благодат није с нама! Да ли сте икада чули проповед и рекли себи: „Штета што нису ту они који би требало да је чују“? То значи да се упоређујете са онима за које сматрате да су у горем положају од вас. По чему се онда разликујеш од фарисеја из оне параболе? „Боже, кад би само знао колико сам добар ... Твојој Цркви дајем новац, рад, време ... Нисам попут „осталих“ који не доприносе много ... Боже, само желим да сви буду попут мене “. Тако постављамо себе као мерило, као пример, узор, присвајајући Христа, по чијој смо слици створени и чију сличност тежимо да постигнемо. Самопрозвани праведници, сви такви „добри“ хришћани нису ништа мање од идолопоклоника! Њихов идол је њихово ја.
Понекад смо дрски. Мислимо: „Бог велик, Бог је милостив, не би нас осудио на пакао. Жели да се сви спасу… Признајемо Његово Име и трудимо се да вршимо Њагову вољу “. Али слушајте шта нам каже свети Павле: „ Да ли претпостављате богатство Њагове доброте, стрпљивости и стрпљења? Зар не знате да је Божја доброта намењена томе да вас одведе до покајања? “(Рим. 2: 4). Тако смо дошли до пуног круга и из љубави смо враћени на покајање, јер пре постављања крова требали бисмо поставити темеље. Бог је милостив, прашта, добар је и воли. Али Он је и Праведан. Ако покајање није доспјело до нас из парабола о царинику и фарисеју или о изгубљеном сину, нека нас бар покрене страх од страшног Суда који нас све очекује. Запамтите: Супротно уобичајеном веровању, живот вечни не почиње после смрти. Живот вечни није стање изван времена, он започиње овде, у овом животу.
Припремимо се за њега. Хоћемо ли?!
свештеник Емануел Хатзидакис
Извор: orthodoxwitness.org