Од времена јеванђеoских догађаја човjечанство није знало име срамотније и ниже од имена Јуде Искариотског. Причу о томе како је, један од најближих Христових ученика, за тридесет сребрњака издао свог Божанског Учитеља да би га разапели, данас знају чак и људи који никада у животу нису читали Библију. Али, они који су прочитали јеванђеоску причу о издаји Јуде неизбежно имају бројна питања. Јудини поступци су упечатљиви са невероватном унутрашњом недоследношћу. Заиста, чак и у издаји мора постојати одређена логика. А оно што је Јуда урадио толико је контрадикторно и бесмислено да се и не уклапа у логику издаје. Међутим, до одређеног тренутка његови поступци су јасни. Размишљајући о издаји Христа, Јуда одлази код првосвештеника: "И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно време да га изда (Мт 26, 14-15). Шанса се појавила већ следеће ноћи. Јуда води наоружани одред војника и слуга првосвештеника до Гетсиманског врта, где су Христос и апостоли обично ноћили. „А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја целивам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И целива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га? " (Мт 26, 48-50).
И ту се поставља питање: зашто је Јуда, да би показао Христа, изабрао тако пркосно арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. Овде он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Овакво понашање могло би се објаснити Јудином потпуном равнодушношћу према Христовој судбини, којег је издао. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се обесио. Тако то описује јеванђелист Матеј.
„Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт 27, 3-5).
Догодио се парадокс. Ако је Јуда мрзио Исуса или му се срце окаменило и био равнодушан према Њему, зашто је онда починио самоубиство? Уосталом, само смрт онога без кога живот губи сваки смисао може човјека подстакнути на самоубиство. Дакле, Јуда је волео Христа? Али зашто је онда тако лако предао Исуса у руке онима који су Га осудили на смрт?
Прича о цени издаје само повећава недоумице. Текст из Јеванђеља недвосмислено сведочи да је Јуда издао свог Учитеља за тридесет сребрњака. Али ако су они били сврха и узрок Јудине издаје, зашто онда, након испуњења свог плана, тако лако враћа те сребрњаке? А ако Јуди нису били драгоцени, зашто је онда пристао на издају која га је коштала сопственог живота?
Сва ова питања се намећу, јер је издаја тајна болесне душе. Издајник у свом срцу негује своје злочиначке планове и пажљиво их скрива од других. Јуда никоме није открио своје намјере све до своје неславне смрти. А јеванђелисти, наравно, нису могли тачно да знају шта му се дешава у души. Јеванђеље врло ретко говори о издаји и то је сасвим природно, јер је јеванђеље прича о нашем спасењу, а не прича о Јудиној издаји. Јеванђелисте, Јуда занима само у вези са Спаситељевом Жртвом на Крсту, али не и сам по себи. Зато ће прича о паду Јуде заувек остати тајна. Међутим, ова тајна је увек бринула људе. Чак су и апостоли на Тајној вечери, када је Господ упозорио да ће га један од њих издати, почели узбуђено питати сваког за себе: „Да нисам ја?“. И сваки хришћанин читајући Јеванђеље, поставља ово питање: „Да нисам некада издао Христа својим гријесима?“. Древни хришћански тумачи, такође, окренули су се теми издаје, али је посебно често то почело да звучи у делима савремених теолога и философа. То није изненађујуће, јер је време сада „веома погрешно“, издајници су почашћени, а лојалност није у моди.
Међутим, пошто се о Јуди у Јеванђељу говори врло мало, покушај разумевања његове издаје увек захтева реконструкцију чињеница које недостају са различитим степеном вероватноће. Овакво тумачење, наравно, не жели да претендује као коначно или једнозначно, али неки подаци о Јуди дати у Библији могу осветлити његову мрачну историју. И једну, најважнију чињеницу, без које је немогуће разумевање унутрашњих Јудиних мотива, а коју апостол Јован наводи у свом Јеванђељу. Чињеница је да је Јуда био лопов!
Ево шта Библија каже о Јудиној крађи: „А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Искариотски, који га намераваше издати: “Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ “(Јн 12, 3-6). У грчком оригиналу Јеванђеља ово је речено још категоричније, јер употреба грчког језика омогућава разумевање речи преведене као „ношаше“, у смислу крађе.
Јуда је био благајник апостолске заједнице. Имао је на располагању прилично значајне суме, јер је међу Исусовим поштоваоцима било богатих жена које је Он излечио од злих духова и неизлечивих болести. Сви су служили Христу својим имањем. Али пошто је Господ био апсолутно равнодушан према богатству, донирани новац се углавном давао сиромашнима, са изузетком малих трошкова за храну самог Христа и његових ученика. Новчаним пословима апостола бавио се Јуда. Износе подељене просјацима нико није могао да провери, тј. да ли је Јуда деелио новац, или је део присвајао за себе. Ова неодговорност, очигледно, у лошем часу, завела је Јуду који волео новац. Наравно, није могао отворено да троши украдени новац. Пребацити их из ковчежића у џеп било би глупо и незгодно. Очигледно је имао неко осамљено место где је чувао украдено богатство. О овом благу се у литургијској традицији Цркве директно говори као на разлог издаје Јуде. Ово је оно о чему се у Цркви пева у Свети и Велики четвртак током Страсне седмице, у једној од стихира јутарњег богослужења: "Јуда, роб и ласкавац, ученик и вођа, пријатељ и ђаво...“
Немогуће је тачно сазнати када је први пут ставио руку у апостолску ризницу. Али нема сумње да је Јуда одатле украо много више од тридесет сребрњака. Такође је јасно да би Јуда могао да користи украдено богатство само под једним условом: ако апостолска заједница престане да постоји. И добио је свој пут. Послије Христовог хапшења, чак и највернији и најприврженији ученици Њему бежаху у страху на све стране. И ту настаје нова серија нескладности. Умјесто да узме сакупљено благо, дода јој накнаду за издају и коначно уради по сопственом задовољству, Јуда изненада почини самоубиство.
То се може објаснити на различите начине. Сасвим је очигледно да ни тридесет сребрника, ни украдено благо које је прикупио, више нису били главна вредност за Јудин живот. Али шта би у очима лопова могло обезвредити богатство које је систематски акумулирао током три године? Одговор се намеће сам. Скупље од великог новца за лопова и заљубљеника је само... - веома велики новац.
Царев благајник
Ученици су препознали Христа као Месију. Али баш као и сви Јевреји, и они су у Месији видели земаљског владара који ће доласком на власт Израиљ учинити најјачом и најбогатијом земљом на земљи. Месија је, према њиховим идејама, требало да потчини све народе света. И све бројне Христове параболе и објашњења да Његово царство није од овога света, нису могле да убеде апостоле. До Његовог Вазнесења били су сигурни да ће Господ коначно постати земаљски цар Израиља. Ученици Христови су себе видели као најближе помоћнике и сувладаре Месије и чак су се препирали око тога који ће од њих бити важнији у новој влади Израиљског царства. Јуда који воли новац, наравно, овде није био изузетак.
Ако Христос постане цар, тада ће он, Јуда, постати царски благајник, односно најутицајнија личност у Израиљу после Месије. У сновима је већ замишљао како није управљао апостолском касом, већ ризницом најбогатије државе у историји човечанства.
Пошто је постао лопов, Јуда је у почетку планирао да изда Христа како би стекао прикупљени новац, како Црква о томе пева. Али име Христово постајало је све славније међу израиљским народом. После чуда без преседана - васкрсења мртвог Лазара - чак и они Јевреји који су претходно покушали да каменују Христа, видели су у њему Месију. Када је Исус ушао у Јерусалим, становници престонице одали су му царске почасти, прекривајући Његов пут одећом. После таквог дочека, практичном и похлепном Јуди постало је једноставно неисплативо да изда будућег цара ради украденог новца. Љубав према новцу и крађи спалили су му душу. Чак је намеравао да искористи Цара - Месију као средство за задовољење своје страсти за богатством.
И одједном се испоставило да Христос неће завладати. Израиљска ризница, од које га је делило само неколико степеница, поново је постала недостижна за Јуду. Било је неопходно хитно донети неку врсту одлуке да се ситуација поправи. И одлука је донесена.
Сатанин савет
Сви тумачи Светог Писма једногласно потврђују да је Јуда издао Спаситеља директним надахнућем ђавола. Текст из Јеванђеља директно сведочи о томе: „А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старешинама како ће им га издати“ (Лк 22, 3-4).
У православном подвижништву ђавоље дејство на човекову душу описује се на сљедећи начин. Зли дух приступа човеку кроз његове страсти (односно болесне склоности душе). Ментално шапће како да човек најбоље удовољава болесним жељама и корак по корак доводи своју жртву до смрти. Штавише, у почетку ђаво уверава човека да грех, кажу, није тако велик, али Бог је милостив и опростиће му све. Али онда, након што је починио грех, зли дух баца човека у провалију очаја надахњујући га да је његов грех немерљив. Али шта је Сатана шапнуо Јуди, којим обећањем га је искушавао да изда Христа?
Највећа Јудина страст била је љубав према богатству - љубав према новцу. А најдража жеља је, можда, место министра финансија у Месијином царству, где би могао да украде такве износе о којима најуспешнији лопови на свету нису могли ни да сањају. А овај жељени циљ већ је био врло близу.
Али Христос се није журио да постане верски и политички вођа Израиља. Стигавши у Јерусалим, Он није отерао првосвештенике и старешине како би с правом заузео њихово место. Сви Јудини планови су се срушили. У овом тренутку Сатана га је, очигледно, подстакао на мисао која га је натерала на издају. Јуда је знао да су првосвештеници и фарисеји, плашећи се Исуса, дали заповест да „ако неко зна где ће бити, нека објави да га ухватимо“. Јуда је такође знао да је Христос избегавао директан сукоб са властима.
И тако, подстакнут од Сатане, он одлучује да изда Христа како би изазвао отворену конфронтацију између првосвештеника и Месије. Исусова победа у овом сукобу не изазива ни најмању сумњу у њега. На крају крајева, видео је сву Месијину моћ, видео је како су мртви устајали по Његовој заповести, како му се олуја покорава, како Га зли духови беспоговорно слушају... Ко може Месију да убије? Довољна је само његова реч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа!
Заслепљен жеђу за богатством и сатаниним шапутањем, Јуда издаје Христа. Али у исто време чак ни помисао не признаје да Он може бити убијен. Напокон, Исус, који је победио првосвештенике, имао је сву своју наду, сву своју наду у будућност.
Да ли је Јуда желео Христа мртвог? Не, јер му то није било исплативо. Да ли је Јуда волео Христа? Не, Исус му је био само средство да се бајно обогати. Са таквим мотивом издаје, постаје јасан необичан начин који је издајник изабрао да стражаре ноћу упути на Христа у Гетсиманском врту. Пољупцем се Јуда једноставно поклонио цару који се спремао да победи своје непријатеље.
"... и нема ништа у себи"
Сатана је надахнуо Јуду да ће Христос сигурно прихватити изазов, помести првосвештенике, римске окупаторе и лично ће владати у Израиљу.
Али преварио је Јуду, као што је требало да превари оца лажи - несрећника, заглибљеног у мочвари својих страсти и заслепљеног бљеском сабласних блага. Идеја да ће се Спаситељ одрећи Крстоносног подвига, искушан земаљским царством, заиста је сатанска. Са овом мишљу, Ђаво је искушавао Христа у пустињи, прије него што је изашао да проповеда Јеванђеље. Зли дух је покушао да усади исту идеју и у апостола Петра, када је почео да одвраћа Христа од искупитељских патњи, и одмах је од Њега добио оштру опомену: „... Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско “. Спаситељ је врло добро знао ко је покушао да разговара с Њим преко најоданијег ученика; такође је знао и коме је Јуда веровао. Пред сам долазак издајника са одредом страже, Исус је рекао својим ученицима: „Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога света, и у мени нема ништа...“ (Јн 14, 30). Христос "кнезом овог света", наравно, није назвао Јуду, већ Сатану. Који је још једном, сада преко ученика издајника, желео да искуша Спаситеља искушењем земаљске власти. Али Господ је корачао путем Крста, ради којег је и дошао на овај свет. Сатана је остао без ичега, а Јуда је банкротирао с њим.
Неславни крај
Када је Јуда сазнао за смртну казну изречену Христу, схватио је да су сви његови планови пропали. Постао је кривац за смрт највећег праведника, изгубио је право да се назива Месијиним учеником... Али најстрашнији губитак, вероватно, било је то неиспуњено богатство, које је Јуда већ сматрао својим. У сновима је већ дистрибуисао финансијске токове који су ишли у Месијину ризницу из целог света. Шта је, у поређењу са овим богатством, бедно благо које је накупио лопов и издајник током година проповедања Христа? И, тим више, тридесет сребрњака... Узео их је само да не би уплашио првосвештенике, како би они поверовали у искреност његове жеље да им да Учитеља.
За Јуду се све завршило, све због чега је живио испоставило се да је дух и лаж, подругљиво ругло ђавола. И када у Јеванђељу читамо да се Јуда покајао, не треба се преварити племенитим звуком ове речи. Издајник није жалио за Месијом, који је невин био предат својој смрти. Оплакао је своје пропало место благајника Месијиног, које је, како му се чинило, одузео од себе, дајући Христа на смрт. Није могао преживети овај губитак. Али он није био у стању да се искрено покаје.
Тужну причу о Јудиној издаји желео бих да завршим речима св. Јована Златоустог:
„Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагрешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, обесио се" (Беседа на Велики Петак - Свети Јован Златоусти).
Александар Ткаченко
извор: фома.ру
превод: вјеронаука.нет