Први разлог: сумње

Верујем да је хлађење вере сасвим нормалан процес. Размотримо ово питање. Кад човек дође до вере, храм, свештеника и службу обично доживљава као нешто магично, трансцендентално и директно повезано са небом. Гледа на људе око себе који су врло љубазни и помажу једни другима и свакога доживљава готово као светитеља, што је, наравно, пријатно искуство. Овај период може трајати од неколико месеци до неколико година, пре него што се почну појављивати одређени фактори који утичу на ову особу. Гледа ТВ, чита медије и друштвене мреже, комуницира са пријатељима и рођацима и сазнаје ствари које га могу обесхрабрити. На пример, уверен је да су свештеници достојни људи - али на друштвеним мрежама наилази на видео снимак на коме се свештеник понаша на непримерен начин.

Тада почиње да доводи у питање исправност своје вере и исправност своје Цркве, питајући се да ли је све у њој заиста онако како му је речено. То је нормално. Сваки хришћанин треба да прође кроз такве сумње. У ствари, чини ми се чудније кад их особа нема. У сумњама, питањима и тежњи ка дубљем разумевању, и наша вера постаје све дубља. Где нема сумње, нема ни дубине.

Други разлог: умор

Из свог искуства могу да кажем да је умор врло чест разлог за хлађење у вери. Многи хришћани знају за осећај духовног „бестежинског стања“ када сате лако проводе у молитви, посте на хлебу и води. Међутим, ова фаза се завршава након неког времена и често је замењује осећај умора. Тада човек схвати да је стално живети овим темпом веома тешко. Ова ситуација је такође апсолутно нормалан процес. За верника је важно да пронађе компетентног и разумног исповедника, који може да саветује духовне вежбе које ће моћи да поднесе.

Наш епископ је једном изнео веома занимљиву мисао: молитвено правило садржано у Типику било је „дизајнирано“ за монаштво, а не за лаике. Замислите олимпијског шампиона који тренира за победу на великим такмичењима. Може ли обична особа да поднесе исти „терет“ и да тренира у истом режиму? Наравно да не. Исто се односи и на хришћане. Човек треба сам да одреди свој „начин“ и постара се да га може поднети сваки дан. Они који се охладе према својој вери због осећаја умора, морају да схвате да не треба да надмашују себе, све док чине оно што могу.

Спортиста током тренинга развија одређене мишиће, а затим преузима све веће оптерећење. Хришћанин то исто чини духовно. Ако се све активније укључи у црквени живот, постепено ће научити да се искреније моли, као и да се чешће причешћује и исповеда. Али опет, као што је спортисти потребан тренер који прати његову физичку активност, и хришћанину је потребан духовни отац који ће водити рачуна о његовом „духовном оптерећењу“. Главна ствар је пронаћи свештеника коме верујете. Ако желите дуго да останете на стази, потражите тренера!

Трећи разлог: Осећај досаде

Понекад нам вера "захладни" јер смо засићени истим службама, истим молитвеним правилом и другим „рутинским“ стварима. Па, није тајна да већина модерних људи размишља у сличицама: они желе забаву или информације врло брзо и у приступачној форми. Из тог разлога, многи савремени млади људи не могу читати класике: њима је то досадно.

Шта рећи таквој особи? Да, Црква је конзервативна. Али ако дођемо овде, морамо да схватимо да нисмо дошли ради забаве или нечег спектакуларног, већ смо дошли Богу. Не очекујемо ваљда да ћемо се забављати у лекарској ординацији. Напротив, схватамо да ће бити тестова, прегледа и, можда, дуготрајног лечења. Исто је и са црквом. Верник иде ка Богу корак по корак, постепено откривајући своју душу. Ово захтева време, концентрацију и одговарајући став. Молитва је посао. Хришћанин, будући да себе тако назива, треба да разуме да је црква Очева кућа, али то је и лекарска ординација у којој неће бити тренутног резултата.

Особи која је уморна од монотоности свог духовног живота, рекао бих: молите се, поштујте постове и радите на себи као и на свом односу према свету око себе. Резултат ће уследити и осетићете благодат Божију. Али ако дођете у цркву као на „представу“, неће бити резултата. Вера нам помаже да променимо саму суштину и смисао свог живота. Али постоји један важан услов: на ово морамо бити спремни. Читав живот хришћана пут је ка Христу.

Четврти разлог: изостанак добрих дела

Треба истаћи још једну важну тему - чињеница је да савремени хришћани имају све мање и мање добрих дела. И није изненађујуће што се због тога завршава и њихов духовни живот. Свети Григорије Палама је ово упоредио са лампом у којој уље представља добра дела. И огањ Божје љубави гори на фитиљу човековог живота, све док га храни ово уље.

Ми смо, на жалост, заборавили на добра дела. Сви хришћани знају да је грех лош и да се против њега треба борити. Али ово није довољно. Писмо два пута каже: „Одврати се од зла и чини добро“ (Пс. 33:15; 1. Пет. 3:11). Није довољно само зазирати од чињења зла. Хришћанин треба да чини добро ближњем ради Бога.

Недостатак добрих дела доводи до тога да човек изгуби осећај радости духовног живота. То сам видео више пута. Људи долазе и жале се да се њихов духовни живот охладио. Питате их: чините ли ишта добро? Баш ради Христа? Одговор је не. А чак су и изненађени, као да су то чули први пут у животу.

Обично мисле да морају да сачекају да Господ пошаље посебну прилику да би они учинили добро дело. Али хришћанин мора сам да тражи шта може да учини за некога ради Господа, како каже апостол: „шта год да чините, речју или делом, чините све у име Господа Исуса Христа“ (Кол. 3:17). У пракси је довољно само ментално рећи: „Зарад тебе, Господе“. А истовремено, не треба очекивати било какву захвалност од оних којима се помогне.

Често духовни живот савремених хришћана постаје бесплодан, јер га у принципу не воде на било који уређен начин, већ само хаотично плутају током. Да, долазе у цркву - неко чешће, неко ређе, понекад нешто прочита, понекад се моли, али генерално, ту се све завршава.

Али у свом духовном животу морамо тражити неки поредак, неки редослед радњи које треба предузети и извршити. Утврдите: Који је мој проблем? Коју врлину бих желео да стекнем? Коју страст у себи бих прво желео да искореним? Затим да покушамо да нађемо одговор: да бих то постигао, које кораке морам да предузмем? Наравно, било би добро да се то учини у договору са духовником.

Неки православни хришћани мисле да ће им се Господ смиловати и спасити их, јер иду у Цркву и редовно се причешћују. Али свети Јован Златоусти каже: „Ни крштење, ни опроштај греха, ни знање, ни учешће у тајнама, ни свети оброк, ни једење Тела Христовог, ни заједништво Крви, и ништа друго не може нам користити ако немамо прави живот - поштен и очишћен од свих грехова."

А пронаћи чист и исправан живот без чињења добра неће успети. Верници знају да је грех радити на велике црквене празнике. Али они нас извлаче из круга рутине само да бисмо могли учинити нешто за Господа и за ближњег. То би била достојна прослава празника.

Наравно, добра дела не би требало да буду уместо молитава, поста и учешћа у тајнама, већ заједно са њима. Обоје су различите манифестације наше љубави према Богу. А ако нешто изоставимо, наш духовни живот пати. Редовна молитва ујутру и увече, редовни постови које Црква прописује, редовно учешће у богослужењима, у тајнама исповести и причешћа неопходан су темељ који подржава духовни живот хришћана. Неки не воле кад их се на то подсети: они кажу, зашто треба да говоримо тако једноставне ствари, ми сами знамо да треба да се молимо, постимо и тако даље. Реци нам нешто духовније!

Сви знамо, али не радимо то. Полазећи од ових основа, човек може да изгради нешто више у свом духовном животу. Али ако темељи нису чврсти, онда разговор о стицању врлина, победи над страстима, високим степенима молитве једноставно није озбиљан. Човек са уништеним духовним животом, требало би поново да почне само од једноставних добрих дела.

Протојереј Николај Марковски
За Фондацију "Пријатељ Божији" превео Иван Попов
Извор: pravlife.org