Ако тражите нека до краја подробна објашњења, рецимо зашто су том приликом страдали баш Јанко и Марко, а нису Миленко и Раденко, такво објашњење могао би вам дати само Бог, јер је то у власти његове воље и промисла. Но, ако тражите неко опште, принципијелно објашњење, онда оно изгледа овако.
Основни узрок и извор смртности човека уопште јесте онај свеопшти прародитељски грех који је унео у људску природу трулеж и смртност, па зато кад-тад, умиру сви људи, и праведници и грешници, и светитељи и злочинци. Дакле, смрт не мора увек да дође као последица неког посебног греха. Она као Дамоклов мач чека над главама свих нас, и послушно се спушта на наше главе онда кад то Бог хоће, без обзира да ли је у питању праведник или грешник. Природне катастрофе, епидемије и ратови и револуције су само нешто живљи темпо самртничке жетве и ништа више. Посматрана са нашег људског становиштва смрт је страшна, ужасна, језива, особито кад мало жешће и чешће замахне својим српом. За Бога, међутим, смрт је само промена нашег начина постојања, прелазак из материјалног у духовни свет. Ако смем да употребим једно грубо поређење, наш прелазак из материјалног у духовни свет за Бога је исто што је за министра просвете премештај једног професора из Ирига у Београд или обратно. Понављам, нама људима је то страшно, нарочито грешницима. Свето Писмо сасвим право каже: "Смерт грешников љута". Али она чека те чека, па у суштини није важно да ли ћу умрети сам, или у групи са осталим утопљеницима. Ако је то тако, а ако се удубите у ствар верујем да је заиста тако, онда питање које сте поставили постаје беспредметно, утолико пре што смо на крају крајева сви грешни, само неко мање неко више.
Осим тога, Бог природне непогоде и не шаље због овог или оног грешника. Јер заиста би било неразумно кажњавати читаво мноштво због два-три човека. Не само што је то нелогично, него Библија не зна ниједан такав пример, па чак тако шта ни не претпоставља. Потоп јесте био казна Божја, али не због једног грешника, него због тога што - "свако тело поквари свој пут пред Господом". А да је било само десет праведника, Бог би човечанство поштедео, као што је рекао Авраму да би поштедео Содом и Гомор (1. Мојс. 18,16-32) и као што је рекао пророку Јони да је поштедео Ниниву.
22Зато природне непогоде не треба схватити као Божју одмазду, него као Божју опомену упућену свим људима који повремено у својој гордости забораве да има неко моћнији од све њихове технике. Дакле, као одмазда катастрофе не би постигле циљ, јер погађају и грешне и праведне (релативно праведне). А као опомена оне су потпуно целисходне. Јер, опомена је потребна свима, а њен ефекат се опажа у оној народној изреци: "Без невоље нема богомоље". Треба само видети како се у тим случајевима и најгрлатији безбожници покуње и крсте.
Што се пак тиче казне Божје, оне праве казне (јер и ову опомену неко схвата као казну), она ће бити савршено праведна и, као што смо то напред изложили, она неће изостати у онај дан кад правда Божја буде сводила коначне рачуне са људским гресима.
Најзад, све ми се чини да смо ви и ја читав тај проблем схватили и поставили сувише лично. Посматрали смо га само са свога личног становиштва, као да у свету постојимо само ми и наши лични економски интереси. Међутим, ако се земљотреси, поплаве и остале катастрофе посматрају у односу на целину природе, онда оне могу да буду чак и корисне, јер регулишу економију природе. Разуме се, ми не знамо цео план природе и њене историје, па смо зато бескрајно далеко од могућности да сагледамо све детаље тога плана. Али понешто можемо очигледно сагледати. А то је, да смрт у овом и оваквом свету није нимало нецелисходна. Напротив, она као и физички бол, у оваквом свету служи одржању живота. Замислите само како бисмо лако и брзо остали без живота кад не бисмо осећали физичке болове као сигнал веће опасности. И нашта би личио свет да су сви људи од Адама до данас остали у земаљском животу? У оваквој огреховљеној природи и проклетим условима то би био прави пакао, јер би сви ти људи остали са свим својим гресима, манама и болестима, и то хиљадама и хиљадама година!
Зато Црква сасвим правилно поступа кад пева оне мудре речи св. Јована Дамаскина: "Глубиноју мудрости человјекољубно свја стројај и пољезноје свјем подавајај једине Содјетељу" (Ти Створитељу, који дубином мудрости све уређујеш из љубави према човеку..."). И те речи она пева баш онда, кад на површној логици многих људи, имају најмање смисла: на парастосу!
Да завршим. Ја дубоко верујем у логичност ових објашњења која сам вам дао. Али сам исто тако живо и дубоко свестан да она не дају коначан одговор на сва могућа питања и потпитања која бисте ви, или неко други, могли поставити. Исто тако тврдо верујем да би каква далеко умнија глава дала и дубље и солидније одговоре. Најзад, знам сасвим сигурно да би све ове тајне могао потпуно објаснити једино Бог својим директним одговором. Јер "Ко на брду ак` и мало стоји, више види но онај под брдом".
др Лазар Милин
Из књиге "Разговори са професорима о вери" Београд 1991.