Безгранична и без утехе би била наша туга ближње који умиру, да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот био би бесмислен када би се завршавао смрћу. Каква корист би била онда од врлине и добрих дела? Тада би били у праву они који говоре: „Пусти нас да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети!“ Али човек је створен за бесмртност, и Својим Васкрсењем Христос је отворио капије Царства Небеског, вечног блаженства за оне који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а ова припрема се завршава смрћу. „Људима је одређено једном умрети, а потом суд.“ (Јев. 9:27)

Тада човек напушта све своје земаљске бриге; тело се распада, да би се поново подигло на Опште васкрсење. Често ова духовна визија започиње умирањем чак и пре смрти, а иако још увек виде оне око себе и чак разговарају с њима, виде и оно што други не могу.

Али када напусти тело, душа се тада налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично нагиње према онима који су јој сроднији по духу и ако је, док је била у телу била под утицајем једних или других, остаје у зависности од њих када напусти тело, колико год да они могу бити непријатни када се сусретне са њима.

Током прва два дана душа ужива релативну слободу и може да посети места на земљи која су јој била драга, али трећег дана прелази у друге сфере. У ово време (трећег дана) пролази кроз легије злих духова који јој ометају пут и оптужују је за разне грехе, којим су их сами зли духови кушали.

Према различитим откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних „митарстава“, на коме се један или други облик греха испитује; након пролажења једног, душа долази на друго и само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у гену (огањ паклени).

Колико страшни ови демони и њихова митарства могу бити, огледа се у чињеници да је и за Саму Мајку Божију, када је била обавештена од Архангела Гаврила о Њеној ближећој смрти, одговарајући на Њену молитву, Сам Господ Исус Христос сишао са Небеса да прими душу Његове Пречисте Мајке и одвео је на Небеса. Ужасан је заиста трећи дан за душу умрлог и из овог разлога она посебно потребује молитве за себе.

Онда, након успешног проласка кроз митарства и поклоњења пред Богом, душа у току следећих 37 дана посећује небеска становишта и поноре пакла, не знајући још где ће остати и само четрдесетог дана јој је место одређено до васкрсења из мртвих.

Неке душе се налазе (након четрдесет дана) у условим предосећања вечне радости и блаженства, а друге у страху од вечних мучења које ће наступити у пуноћи након Страшног Суда. До тада су промене могуће у стању душа, нарочито кроз понуду за њих, Бескрвне Жртве (помињање на Литургији) и исто тако молитвама других.

Колико је важно помињање на Литургији може се видети у следећем догађају: пре откривања моштију Светог Теодосија Черниговског, јеромонах (сада чувени Старац Алексеј, Гослосејевског Скита Кијевских пећина, који је умро 1916) који је руководио откривањем светињо, уморио се и задремао седећи поред светиња и видео пред собом Светитеља, који му је рекао: „Захваљујем ти за напор ради мене. Такође те моли, када будеш служио Литургију, помени и моје родитеље“ – дао му њихова имена (Свештеник Никита и Марија).

„Како можеш ти, О Светитељу, да тражиш моје молитве, када сам стојиш пред Небеским Престолом и дарујеш људима благодат Божију.“

„Да, то је истина,“ одговорио је Свети Теодосије, „али помињање на Литургији је много снажније од моје молитве.“

Према томе, панихиде и молитве кући за упокојене су кључне за њих, као и добра дела која су рађена у њихову корист, као милостиња или прилози цркви. Али посебно делотворно је помињање на Литургији. Дешавала су се бројна појављивања мртвих и других догађаја која потврђују која потврђују колико је делотворно помињање мртвих.

Многи који су умрли у покајању, али који нису били способни да то покажу док су били у животу, били су ослобођени од мучења и задобили покој. У Цркви, молитве се увек уздижу за покој мртвих, а на дан Силаска Светог Духа (Педесетнице) у коленопреклоњеним молитвама на вечерњој служби, постоји и посебна молитва „за оне у паклу.“

Свако ко жели да покаже своју љубав за мртве и да им пружи праву помоћ, може ово најбоље урадити кроз молитву за њих, а посебно њиховим помињањем на Литургији, када се честице које су одвојене за живе и мртве спусте у Крв Господњу, са речима: „Опери, О Господе, грехе оних овде поменутих Твојом Пречистом Крвљу и молитвама Светитеља Твојих.“

Не можемо урадити ништа боље или веће за мртве од молитве за њих и помињања на Литургији. Они су увек у потреби за овим, посебно током ових четрдесет дана, када се душа покојног креће на путу ка вечним становиштима.

Тело тада не осећа ништа: не види блиске који су се скупили, не осећа мирис цвећа, не чује погребне говоре. Али душа осећа молитве принесене за њу и она је захвална онима који их приносе и духовно су јој блиски.

О рођаци и блиски мртвима! Чините за њих оно што је потребно и оно што је у вашој моћи. Користите ваш новац не ради украшавања ковчега и гроба, већ са циљем да помогнете онима у потреби, у корист ваших ближњих који су умрли, за цркве, када се молитве за њих нуде. Покажите милост према мртвима, побрините се за њихове душе.

Пред свима нама стоји исти пут и како ћемо ми онда желети, да се и нас сећају у молитвама! Будимо онда према томе и ми милостиви према мртвима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника тако да он може читати Молитве, одређене за читање за све Православне Хришћане након смрти.

Покушајте, ако је могуће да имате погреб у Цркви и да читате Псалтир над упокојеним до сахране.

Најобавезније уредите одмах служење четрдесетодневног помињања, то јест, дневног помињања на Литургији у току четрдесет дана. (напомена: ако је сахрана у цркви где нема дневних служби, рођаци би требало да наруче 40-дневна помињања где год има дневних служби.)

Исто тако је добро слати прилоге за помињање у манастире, као и у Јерусалим, тамо где постоје сталне молитве на светим местима.

Побринимо се за оне који су отишли у други свет пред нама, са циљем да урадимо све што можемо, сећајући се да су „Блажени милостиви јер ће бити помиловани.“

Свети Јован Шангајски и Санфранцискански
Извор: https://blog.obitel-minsk.com/2017/06/the-first-40-days-after-death-explained.html