Aко сте некада били на Божанској Литургији онда сте чули да свештеник или ђакон спомињу страх Божији. На пример, у прозбеним молбама чујемо следеће речи: „За овај свети храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, Господу се помолимо.“ А такође, пред причешће, чујемо следеће речи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите.“

Неки хришћани имају склоност да виде Бога као строгог и небеског судију. Као неког ко само чека да нешто погрешно урадимо, да би нас онда због тога осудио и бацио у паклену ватру. Ипак, ми нисмо грешници у рукама љутитог Бога, него смо грешници у загрљају Бога који нас воли. Зато је спасење боље схватити као наш одговор на Божју безусловну љубав, а не као Божије узвраћање за наше добро или лоше понашање.

Шта заправо значи реч „страх“

Грчка реч за страх је φοβος, која не означава само нешто застрашујуће. Она буквално значи повући се, одмакнути се. Наравно, ми сигурно можемо побећи у паници од нечега, када смо уплашени. Али то је само друга врста страха, и то негативна. Међутим, постоји и другачија врста страха, која долази од страхопоштовања и побожности, а не  од застрашивања. На пример, у Јеванђељу по Луки, у 5. глави, читамо о догађају који описује Христов први сусрет са онима који ће касније постати и Његови ученици. Они су након свеноћног риболова били исцрпљени и уморни, а што је још горе, нису били ништа ни ухватили. Исус им је рекао да опет баце своје мреже, и они су то и учинили. И ухватили су толико рибе да су им се мреже скоро почеле цепати од великог мноштва рибе. Тада је Петар обузет овим чудом рекао нешто веома снажно: „Изиђи од мене Господе јер сам грешан човек!“ Петар је управо био сведок невероватног чуда. И знао је да се нашао у присуству некога ко је свет, неког ко је величанствен, и његова прва реакција била је осећање сопствене грешности и молба да Господ оде од њега.

Баш као што рај и пакао нису различита места, већ пре последица два начина нашег односа према Богу, тако страх од Бога може заправо бити здрава (и скромна) реакција на сусрет са Господом. Истина је  да сви ми јесмо грешници, и сусретање са самим Богом, јединим светим, јединим безгрешним, природно ће изазвати реакцију. Али то не треба да буде болесни страх, не кривица, већ страхопоштовање, чуђење, и осећај наше дубоке недостојности.

Љубав и недостојност

Управо, због тога су молитве које споменусмо на почетку тако лепе. Размотримо сваку понаособ, имајући на уму да страх није застрашивање, већ осећај смиреног приступања, исто као што је и Петар стајао поред свог рибарског чамца.

То се исто може запазити и на  Литургији када свештеник или ђакон говоре: „За овај свети храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим, улазе у њега помолимо се Господу“, оне указују на свештену напетост: тј. да можемо ући у свети храм све док се рвемо са жељом да се повучемо из Његовог присуства, а све због наших грехова. Осећамо се неспремни, недостојни али ипак улазимо. И после, пред Свето Причешће, када чујемо речи свештеника: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“, које указују на још један узвишени трепет: да можемо приступити Телу и Крви Исуса Христа, да можемо да се сјединимо са Христом и у  исто време да можемо бити потпуно свесни своје недостојности. Ако размишљамо о томе на овакав начин, онда почињемо да схватамо зашто је премудри Соломон рекао: „Страх Господњи је почетак мудрости.“ Јер, кад стојимо пред Богом са страхопоштовањем, побожношћу и са осећањем властите недостојности, отварају нам се дубине Божје љубави и мудрости. Зато са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо Господу.

Извор: Манастир Клисина