Заповест о молитви је најобухватнија и односи се на цео човеков духовни живот. Испуњавање те заповести треба да се претвори у стално стање човекове душе. Ту заповест је апостол Павле изрекао са само неколико речи: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). Остале заповести представљају или засебна дејства која се врше у одређено време, или, пак, осећања која не могу бити постојана и која се мењају. Чак се и љубав према Богу код подвижникâ периодично хладила. Тај духовни пламен би час силно горео у њиховим срцима, а час се по промислу скривао у тајне дубине њиховог духа.
Човекова душа је по својој природи веома једноставна, но након грехопада је нарушено јединство њених сила тако да су доспеле у стање болесног несклада и разједињености па зато често једна другој противрече. У молитви долази до сједињења тих сила, буђења духа и усмерености ка Богу онога што је Христос назвао оком срца.
Благодат веже грехе и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души чак и онда кад му се чини да се на крилима благодати узнео изнад греха и да у потпуности припада Богу. Довољно је да само накратко изгуби благодат и страсти ће одмах, као пробуђене звери, поново почети да му својим канџама кидају срце.
Молитва је светлост душе. Светлост се гаси и човек тоне у мрак. Он тада губи осећај вечности и не види више чак ни себе. За њега Бог више није Живи Бог Којег осећа целим својим бићем, већ постаје апстрактна идеја слична хладној и далекој светлости звезда.
Молитва је за нас постала нека врста спољашњег дуга који отплаћујемо у одређено време, и то тако што се трудимо да молитву скратимо или је избегнемо. Међутим, молитве које је Црква дала су неопходне јер су оне средство за стицање непрекидне молитве. Древним хришћанима је молитва у животу служила као нека врста покретача на који су се надовезивале остале њихове врлине, врлине које су толико узвишене да и до дана данашњег изазивају наше дивљење. Молитва је за њих била скривени извор који стално тече и који је невидљиво хранио њихово делање, мисли и осећања. Она је за њих била онај небески огањ чији одсјај и нас понекад озари, посебно кад читамо дела подвижникâ и светитељâ. Зато на наше срце тако делују изреке аскетâ, које су сакупљене у патерицима и које су тако једноставне и кратке, но истовремено изузетно убедљиве и сликовите па нам се чини да личе на саме старце обучене у изношене расе.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.
Свет више не разуме молитву. Он је или одбацује, најчешће се позивајући на мноштво неизбежних послова, или на њу гледа као на медитацију, средство за постизање одређеног психолошког расположења, односно своди је на аутохипнозу, или на аутосугестију. То је заиста страшно јер свет који је изгубио молитву, у ствари је изгубио Бога.
У духовном животу најопаснији је компромис. Он човека постепено чини фарисејем који има два лица и две воље. Управо због компромиса с духом овога света наша душа постаје трома, а молитва све слабија. Дух овога света веже човека за земљу стотинама нити.
Шта је човеку потребно да би научио да се моли? Пре свега треба молитву сматрати најважнијим послом у животу, а све остало споредним. Цео живот треба да буде такав да он у ствари подупире молитву, а оно што је омета, треба избацити из свог живота. То наравно не значи да човек не треба да ради. Древни хришћани су веома савесно испуњавали своје обавезе, радили свој посао и сматрали то служењем Богу, а не људима. Нас пре свега омета неправилан однос према свету, људима и према себи самима. Анђели се шаљу да служе људима, али они не губе молитву због тога. Она се губи због нашег острашћеног односа према свету, који нам поробљава срце, због послова и појава овога света и због наше потпуне преданости свему томе.
Човек треба да омрзне оно што омета његову молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осећања и воље, или, другачије речено, од мислене, жељне и раздражајне силе.
Оно што разуму ствара потешкоће у молитви јесте његова гордост. Гордост рађа властољубље и веру у сопствену снагу, а ако је човек уверен у себе, не може да се моли. Његова молитва претвара се у научени монолог и њему Бог више није потребан. Ум који се узда у себе просто се искључи кад је у питању веза са Богом и под дејством гордости и страсти властољубља труди се да из спољашњег знања црпи снагу и да у њему пронађе оружје и сјај своје величине. Ту се појављује радозналост ума. Човек се тада преоптерети непотребним знањем које сматра својим интелектуалним богатством. Оно потхрањује његову гордост, а сујета тражи све нова и нова знања. Такав човек личи на шкртицу који с улице све довлачи у своју кућу. Његова соба личи буквално на сметлиште и због те старудије му је тешко да у њој дише и креће се. Но уместо да све то избаци из своје собе, он наставља да скупља непотребну старудију. Ум који је оптерећен непотребним знањима, стеченим из сујете и радозналости, вуче душу надоле. Он је попут птице за чија је крила привезано олово и ма колико то она желела, не може да узлети јер је спутава терет који је вуче ка земљи, па се зато само немоћно копрца.
Узвишена молитвена стања обично достижу људи простог ума и срца или пак они који сматрају да су раније стечена световна знања ништавна.
Човек треба да одбаци непотребна знања и тако у души направи слободан простор за дејство благодати.
Лажна знања су попут табле која је толико исписана да је на њој немогуће више било шта написати или нацртати. Мржња према лажним знањима и гордости ума открива човеку тајне вере и духовну мудрост. Непознавање онога што је спољашње и пролазно, онога што не прелази у вечност, почетак је истинског упознавања духовног света и пута ка њему. Непознавање онога што нам није потребно за спасење и што се односи само на ток живота на земљи постаје плодно тло на којем расту цветови духовне мудрости. Птица која се извуче из замке, слободно узлеће увис. Ум који се од многога знања окрене ка дечијој простоти, улази у унутрашњу клет где насамо разговара са Богом.
Архимандрит Рафаил (Карелин)