Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, па стога непостојана и краткотрајна. Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази са једног земаљског задовољства на друго, са једног сујетног старања на друго. Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена. Невоље силно делују на расејаног, управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости. Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава.
Расејаност сама кажњава оног ко јој се препусти: временом, њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију. Толико и у свему тако штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу. Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт.26,41), говори Спаситељ Својим ученицима. Свима говорим: Стражите! (Мк.1З,З7) - објавио је Он целом Хришћанству, па, дакле, и нама - савременима. Ако водиш расејан живот, онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа.
Сви свети су брижљиво избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца, и усмеравали их ка јеванђељским заповестима. Навика стражења над собом штити од расејаности, и усред бучне забаве која одасвуд надире. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи. Осетивши искуствено корисност пажње и штетност расејаности, један велики отац је рекао: ”Без појачане будности над собом, не може се успети ни у једној врлини (Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Агатону, гл. 39).
Христове заповести нису дате само спољашњем човеку - оне су, и то понајвише, дате унутрашњем човеку: оне ће обухватити све човекове помисли и осећања, све његове најтананије побуде. Те заповести не можемо испуњавати без непрестане будности и дубоке усредсређености. Будност и пажња нису могући у расејаном животу. Ђаво и грех, то оруђе ђавола, једва приметно се увлаче у ум и срце. Човек мора да буде непрестано на стражи, због својих невидљивих непријатеља. Како ће бити на стражи кад је предан расејаности? Расејан човек је као дом без врата и брава: никакво благо не може бити сачувано у таквом дому; он је отворен за лопове, разбојнике и блуднице.
Расејани живот, испуњен животним бригама, доноси човеку отежалост, баш као и преједање и пијанство (Лк.21,З4). Такав човек је залепљен за земљу, заузет само привременим и сујетним; служење Богу је за расејаног нешто потпуно страно, сама помисао на то служење за њега је бесмислена, пуна мрака, неподносиво мучна. Људи који желе да се науче пажњи морају себи да забране сва бесплодна занимања.
Извршавање приватних и друштвених обавеза не спада у расејаност: расејаност је увек повезана са лењошћу, или са тако бесплодним занимањима која се с правом могу убројати у лењост. Користан посао, нарочито службени посао, незамислив без одговорности, не омета одржавање стражења над собом - он води ка таквој пажњи. Тим више, ка пажњи воде манастирска послушања, извршена како доликује. Рад је преко потребан пут ка будности над собом, и тај пут су наложили Свети оци свима који хоће да се науче пажњи над собом. Пазити на себе у дубокој осами доноси драгоцене духовне плодове, но за њега су способни једино људи зрелог духовног узраста, који су напредовали у подвигу побожности, који су најпре научили да пазе на делатни живот.
У својим службеним пословима, међу људима, не дозвољавај себи да трошиш време на празнословље и збијање глупих шала; у кабинетским пословима забрани себи маштање; убрзо ће се изоштрити твоја савест, почеће да ти указује на свако скретање у расејаност, као на нарушавање јеванђељског Закона, чак и као на нарушавање разборитости. Амин.
Св. Игњатије Брјанчанинов
Извор: saborna-crkva.com