Недавно је објављен запис из времена комунистичке власти у Русији о свештенику Гаврилу Проскуровском, који је 10 година после убиства Свете Царске Породице још увек славио Цара Николаја на Великом входу: „Наш најпобожнији, велики владар, цар Николај Александрович и његова жена, блажена царица Александра Фјодоровна...“ и тако до самог краја - како и доликује, на старински начин. А народу се то јако допадало. Овај свети помен Цара-Мученика био је невидљиви зрак светлости који је пробијао сатанску таму која је захватила земљу.

И тако се наставило и након што је примио указ митрополита Сергија (Старгородског), који је 1927. године издао чувенy „Декларацију“ изражавајући пуну лојалност совјетском режиму. У њој је признао совјетску власт за истинску и закониту руску власт, која се стара о народном добру, „чије су радости – наше радости, и њене туге – наше туге“. Отац Гаврило је, међутим, добро размислио о томе и постидио се. Затим, помоливши се, решио да настави помен цара на православни начин.

Убрзо после тога, служећи недељну Литургију, изашао је са Светим Даровима и почео, као и обично: „Најблагочестивији, Велики Владар наш...“ Али онда је погледао и тачно наспрам њега била је група совјетских агената који су држали своје револвере! Отац Гаврило је грцао и наставио: „Сов-нар-кома(1) и сви најблаженији, најправеднији Цик(2), победничка црвена армија и њени народни комесари и сви чланови Револуционарног војног савета Савеза Совјетских Социјалистичких Република, да памти Господ Бог у Царству Своме“. Тако је помен славио према указу митрополита Сергија, који је захтевао да се на овај начин помену сатански владари.

Тада је дошло време да се он, као свештеник, причести. Изрекавши задате молитве - видео је да је путир празан! По Божијој заповести нестало је Тело и Крв Христова због богохулне молитве!

Како је завршио Литургију, ни сам се не сећа. Кажу да му је по изласку из цркве истог часа побелела дуга коса. Затим је сазвао народ, клекнуо пред њихове ноге, говорећи: „Опростите мој грех, добри људи. Сетио сам се сатане по светим даровима. Ја више нисам ваш пастир“.

Исте ноћи се спаковао и заувек напустио село. Кажу да се заветовао на ћутање. „Језик мој сагрешио је, од сада нека престане“.

(1) Веће народних комесара
(2) Сверуски централни извршни комитет02

Петар Николајевич Краснов
(из књиге „Бели свитак“)
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков