Здравље се у светоотачком учењу посматра као највећи дар Божији. Осим тога, физичка (телесна) срећа никада није била подвижницима светости основни циљ, већ је служила само као средство помоћу којег су пловили животним морем спасења.

Већа пажња се увек поклањала здрављу душе, а не тела. "Каква је корист имати здраво тело, а душу болесну и немоћну" - писао је св. Тихон Задонски. Ако је души предодређен живот вечни, а тело је пролазно и распадљиво, потпуно је разумљив разлог таквог односа према њој. Међутим, тело се увек називало још и храмом душе, те зато и садржај храма мора бити одговарајући.

У темељне моменте истински здравог живота Свети Оци су убрајали: меру у свему, душевни мир, умерену и разумну исхрану уз одговарајућа ограничења (посништво), врлински живот с молитвом, вером и љубављу према Богу и ближњима, физички рад.

Савремена медицина саветује да сваки дан трошимо толико и толико беланчевина, угљених хидрата, масти, витамина, и многи људи, претерано забринути за своје физичко здравље, малтене помоћу апотекарске ваге мере и покушавају да контролишу свој оброк, да би се тачно придржавали свих научних препорука. А у пракси и даље постоје болести, непредвидиви поремећаји здравља, иако се људи, рекло би се, свега тачно придржавају.

А древни хришћански подвижници, судећи по многобројним изворима, уопште се нису хранили по научним рецептима, јели су просту храну (хлеб и воду, поврће, воће), а и то понекад не сваки дан, па су ипак живели дуго, задржавајући крепкост тела и бистрину ума. Мање је било и свих могућих обољења.

На пример, један од оснивача древног монаштва св. Павле Тивејски, отшелник и пустињак, уз изузетно скромну трпезу (мало хлеба, урме и изворска вода) доживео је 113 година. Други отац монаштва, св. Антоније, који је још за живота назван Великим, упокојио се у 105 години, по сведочанству савременика - "сачувавши до последњег дана оштар вид, не изгубивши ниједан зуб и потпуно здрав.

Здраве су му биле и руке и ноге. Једном речју, изгледао је бодрији и јачи од сваког ко користи разноврсна јела, купке и различиту одећу". Када се уочи своје смрти подвижник појавио пред људима, дошавши у Александрију да би разобличио јереси, његов изглед је запањио све: "Његово тело је сачувало некадашњи изглед, није се угојило због недостатка кретања, нити је усахло од постова и борбе против демона. Антоније је био исти онакав каквим су га познавали пре отшелништва. У његовој души је била иста она чистота нарави, није био жалостан, није дошао у стање усхићења од задовољства, није се предао ни смеху, ни тузи, није се збунио угледавши гомилу људи, нити обрадовао када су сви почели да га поздрављају, већ је остао непомућен и неузнемирен, зато што је њиме управљао разум и ништа га није могло смести".

И други бројни примери доказују да човек заиста "не живи само од хлеба" и да постоје други енергетски извори (који не потичу од хране) који хране организам. То се нарочито јасно испољава тамо где је присутан духовни живот. Овде је победа духа над телом очигледна.

Светоотачко учење веома високо цени по питањима здравог живота значај физичког рада, међутим, истиче да тај рад мора бити духовни (одуховљени), сразмеран човековим могућностима, а не страстан, опседнут, егоистичан и користољубив. "У зноју лица свог јешћеш хлеб" - каже се у Светом Писму (Пост. 3:19). То јест, ми морамо непрестано да улажемо велике, али наравно, својој снази сразмерне напоре да бисмо обезбедили себи све што нам је неопходно. Међутим, недуховни рад упућује човека на стазу извлачења користи из резултата рада, или постаје формалан у случајевима присилног рада, а у свим случајевима долази до прекида духовног јединства са Творцем.

Бројни помодни системи лечења периодично из године у годину избијају с новом снагом, понекад стичући масовни епидемијски карактер и обмањујући приличан број оних који желе да ефикасно утичу на своје здравље или да се излече. То су и све могуће дијете, методи гладовања, употреба јабуковог сирћета, сисање маслаца од сунцокрета, мирисање валеријановог корена, употреба сопствене мокраће (уринотерапија), проклијалих житарица, итд. и томе слично.

Неки системи излечења који се пропагирају прилично су сурови и носе аскетски карактер, понекад имају духовни, философски правац саобразан природи (систем "учитеља" Иванова), међутим, никада се не уздижу на ниво истинског схватања Божанског промисла, јер су ограничени у својој људској неукости, услед запостављања главног и темељног принципа лечења - тежње према Творцу и живљења у Христу.

"Имаш Лекара Који је изнад болести,
Имаш Лекара Који побеђује силу болести;
Имаш Лекара Који лечи једним покретом руке;
Имаш Лекара Који исцељује једном одлуком,
Који и може и хоће да лечи",
(свети Јован Златоуст)

У питањима лечења светоотачко учење изузетно тачно следи Свето Писмо, где овим поводом постоји много изузетно вредних података. Обратимо се некима од њих, које је аутор изабрао ради погодности и очигледности излагања у виду заповести о здравом начину живота:

1. Свака горчина и гнев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4:31). Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4:26). Љубомора и гнев скраћују дане, а брига пре времена доводи старост (Сир. 30:26).
2. Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).
3. Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).
4. Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).
5. Против вина се не показуј храбрим, јер многе је погубило вино (Сир. 31:29). Вино доноси јад души, када се пије много (Сир. 31:34). Ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10).
6. Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак умерено напуњен (Сир. 31:22).
7. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима (Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћај се од тешког рада и од земљорадње коју је установио Вишњи (Сир. 10:15).
8. Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега (Мт. 6:24).
9. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као што сам Ја свет (Лев. 11:4).
10. Претерано тешко себи не тражи, и оно што је изнад твојих снага не испробавај (Сир. 3:21). У многим својим пословима не брини се сувише (Сир. 3:23). Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 9:13).
11. Све што ти се догађа прихватај драговољно (Сир. 2:4). За све благодарите (1 Сол. 5:18). Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12:21).
12. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).

Владимир Константинович Невјарович