„Живот је болест, а смрт почиње од самог рођења. У сваком даху, у сваком откуцају срца, већ је мало умирања - све су то дрхтаји који нас приближавају крају “, каже Фердинанд Грау, јунак Ремарковог романа Три ратна друга. Живот се неминовно завршава смрћу, а ако у њему нема вишег смисла, онда можемо рећи да је човек рођен да умре. Тада све што се дешава у њему није ништа друго до фатаморгана, дизајнирана да одврати особу од страха од смрти и угуши осећај безнађа.
Напротив, ако је живот испуњен смислом који превазилази материјални свет, онда је смрт само фаза на путу ка вечности. Животна позорница је непријатна, застрашујућа, у извесном смислу неприродна, али не и крај постојања. Ако се и Христов живот једноставно завршио распећем, онда, заиста, не би било основа за Божићну радост. Међутим, Божја намера се ширила и даље од Голготе.
Рођење Христово је највећи догађај који је нашу историју поделио на периоде пре и после. Он је дошао на земљу, кога су чекале многе генерације, почевши од Адама. Дошао је да ослободи човечанство од власти греха, да уништи смрт и врати људима изгубљено достојанство и блаженство. „Нас ради роди се дете, Бог вечни“, – пева се у Божићном кондаку, посебно празнично појање. Како се овде не радовати? Да, Син Божији, који је узео људску природу у Својом оваплоћењу на земљи, проживео је тежак живот пун туге и патње. Да, његова смрт је била болна и страшна. Али без овога наше спасење би било немогуће. Подсетимо се да је после распећа и погреба уследило чудо Васкрсења из мртвих, у коме је смрт погажена смрћу.
Дакле, Божић је дефинитивно радостан празник. Али постоје и друга осећања која заједно са радошћу испуњавају душу у божићне дане – страхопоштовање према Богу и захвалност Њему. У патристичкој теологији феномен рођења, живота и смрти Спаситеља назива се кеносис, или, у преводу са грчког, исцрпљеност или понижење. Апостол Павле је први употребио овај израз у Посланици Филипљанима: Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има; он, који је у обличју Божијем, није сматрао као нешто приграбљено - то што је једнак Богу, него је лишио самога себе, када је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту. (Фил. 2: 6-7).
Бог, који је савршени Дух без икаквог недостатка ичега, добровољно се сједињује са људском природом из љубави према људском роду, повинује се законима његовог развоја, постаје један од нас и тиме нам даје могућност да се укључимо у Његов божански живот. „Она (Реч Божија) је постала човекова да бисмо могли да се обоготворимо“, писао је Атанасије Велики („Реч о оваплоћењу Бога Речи и о Његовом доласку к нама у телу“) . Или, другим речима, Бог је постао човек да би човек постао Бог.
Исус Христос је Својим животом уклонио растојање између земље и неба изазвану падом, вратио људима могућност да директно комуницирају са Богом и отворио пут човеку ка самом Небу, где Он – прави Бог и прави човек – сада непрестано станује.
Божићна радост није обична забава, већ радост са сузама захвалности у нашим очима. Знамо кроз каква искушења треба да прође Божанско Дете, као што је и Он знао за то. Али то не умањује наша осећања, већ их чини трезвенијим и свеснијим. У атмосфери божићног ватромета, светлећих излога и празничних славља, ово помаже да се сачува унутрашња тишина те витлејемске ноћи и да се чује анђелско певање: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. (Лк 2, 14).
за Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: foma.ru