„Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.“, говори свети апостол Павле (1. Кор. 13:1)

Ако имамо дар пророштва и велико знање, и ако имамо веру која помера планине, а немамо љубави, ми смо ништа. Ако сву своју имовину раздамо сиромасима и дамо тело на спаљивање, а љубави немамо, ништа смо. То је оно што је љубав. Ако љубави нема, ма колико савршени били, ништа смо.

Љубав је све, јер све што је Господ Исус Христос рекао и што је учинио у данима свог земаљског живота, а пре свега оно што је открио на Голготи, јесте непрекидна и велика беседа о љубави. То значи да је љубав нешто што се увек мора тражити — истрајно и непрестано.

Стећи љубав главни је и највећи задатак нашег живота, јер само тако можемо да се приближимо Богу и да постанемо савршени, као што је савршен Отац наш небески. А како приступити Богу без љубави? Без ње смо бескрајно далеко од Њега.

Љубав је оно што су сви свети гајили у свом срцу, оно што је дато од Бога као највећи дар благодати Божије за испуњење Христових заповести. Има срећних људи који су рођени са меким, кротким и љубазним срцем. Њима је лакше да постигну хришћанску љубав у свом животу него свима осталима, посебно онима који су рођени грубог и суровог срца, мало способног за љубав.

Ако се човек родио са кротким срцем, и он треба много да издржи, да прође пут страдања и Крста, како би се у његовом срцу блиставим пламеном распламсала љубав Христова. Он мора да умножи и сачува љубав која му је дата.

Хришћанска љубав испуњавала је срца људи у давна времена, посебно у време апостола, када су се људи волели као браћа, испуњавајући заповест Христову. Господ би за њих могао рећи:

„По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.“ (Јн. 13, 35)

А сада, где је љубав? Ко ће је пронаћи у овом светском метежу?

Доћи ће страшно време о коме говори Господ, указујући на знаке свог другог доласка:

„И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Мт. 24, 10–12)

Ово видимо и у нашем времену. То је оно што нас мучи и раздире срца. Видимо много људи који се мрзе и издају једни друге, у чијим срцима од љубави нема ни трага.

Тешко је, неподношљиво тешко живети и гледати како уместо љубави Христове хара мржња, међусобна мржња. Какав ужас, неизрецив ужас, доживели смо тако недавно, када је народ који исповеда Христа, у савезу са другим, такође хришћанским народима – немачким народом – чинио таква злодела, такве преступе против закона љубави, какве свет није видео.

Шта је остало од закона љубави у тим зликовцима који су децу и старце живе закопавали у земљу, разбијали главе новорођенчади о камење и истребили десетине милиона људи? Где је љубав? Од ње није било ни трага. Љубав је била заборављена.

Уместо по закону Христове љубави, свет живи по закону свеопштег непријатељства. Ко прати шта се дешава у свету, задрхти када види како тријумфује најсатанскија неистина и како велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду.

А шта је са нама? Живети у граду постаје опасније него у густој шуми, јер у граду има много разбојника, пуних злобе и мржње. Људи у граду – чак и они крштени, који су некада били хришћани – постали су немилосрднији и опаснији од дивљих животиња. Гази се света љубав, гази се прљавим чизмама, гази се Јеванђеље Христово. О љубави нико не жели да чује.

Шта да радимо, како да живимо? Хоћемо ли и ми постати вукови којих има толико око нас? Наравно да не.

Љубав Христова мора се сачувати до другог доласка Господа Исуса Христа. Она мора остати сачувана у срцима малог стада Христовог. А све страхоте живота, неправде и погажена љубав које свакодневно гледамо треба да нас подстакну да у својим срцима још снажније запалимо свету љубав Христову.

Како то учинити? Коме се љубав даје? Онима који испуњавају заповести Христове, који иду уским путем страдања и не скрећу са тог пута, ма какво страдање и прогон им претили.

Иди, иди, иди бескрајно овим крсним путем. Иди не осврћући се, иди ка светлости Христовој. Ако се упорно и непрестано крећемо ка Светлости, онда ћемо и ући у њу.

Како можете да волите људе који нас муче – лопове, разбојнике, силоватеље? То је могуће, можда не у потпуности, али бар у извесној мери. Размислите шта је сажаљење. Оно је један од облика љубави светитеља. Зар не треба свим срцем да се сажалимо на људе који су одбацили Христа, који иду путем погибељи, који иду свом оцу, ђаволу? Зар не би требало да нам их буде жао?

Немогуће их је волети чистом и потпуном љубављу, али их је могуће сажаљевати, јадикујући у срцу што су ти несрећници на путу смрти. Ако их не проклињемо, испунићемо закон Христов и у односу према њима.

Знате ли да су великог Светог Серафима Саровског напали разбојници, неколико сељака из села у близини манастира? Претукли су га и тешко повредили, поломили му ребра, тако да је изгубио свест и потом дуго био прикован за постељу. Како је реаговао на разбојнике?

Били су ухваћени и предати суду, а монах Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, већ да их пусте. Плакао је над њима, сажаљевао их је и на тај начин им показао љубав. Такво сажаљење показивали су и многи други светитељи. Тако су се светитељи односили према онима који су им чинили велика зла.

Дакле, и сам Бог трпи грешнике. Претрпео је и страшног разбојника Варвара, који је, према житију, убио три стотине људи, а затим се покајао и принео Богу такво покајање какво је тешко и замислити. Бог му је опростио, заволео га и даровао му чак и благодат чудотворења.

Сам Господ је толико дуготрпељив према тешким грешницима. Како се онда ми усуђујемо да их мрзимо и проклињемо? Требало би да их сажаљевамо, а и то је један од облика љубави. Ако можемо да сажаљевамо убице и зликовце, шта онда рећи о лакшим грешницима, о свима онима који гину у гресима? Њих треба сажаљевати још више него што је монах Серафим жалио своје мучитеље.

Нека нико не каже: „Како да волим ове људе који нам трују животе и срамоте народ?“ Нека човек не проклиње, него нека сажаљева. Тада ће се љубав Христова уселити у наше срце.

Љубав Христова неприметно, из дана у дан, продире у срце човека који се труди да угоди Богу, који се непрестано моли, постом смирује своје тело и труди се да помогне људима око себе.

Љубав Христова излива се у срце таквог човека, испуњава га до врха и прелива се преко његових граница, као што се изливала из срца монаха Серафима према грешницима који су му долазили у хиљадама.

Молите се Богу за такву љубав речима светог Јефрема Сирина:

„Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.“

И Бог ће вам дати дух љубави.

Амин.

Свети Лука, архиепископ Кримски
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: azbyka.ru