Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Христос говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје.

Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше… објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност.

То се из столећа у столеће догађа са небројеним мноштвом. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и св. Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“.

Овде, међутим, постоји још један моменат и чини ми се да је он веома важан. Вера, тј. искуство сусрета са Богом, увек је неизрециво: немогуће је уистину пренети оно што се догодило, а на људском језику може се изразити само оно што је доступно језику и нашем поимању. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера.

Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке.

Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног типа из које сам излазио само на неколико сати, и то недељом, када нико није ни покушавао да ме нешто научи, јер су сматрали да би ме превасходно требало утешити и обрадовати. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога.

Таква ситуација потрајала је прилично дуго, а онда сам, као дечак, ступио у руску омладинску организацију. Тамо сам упознао оца Георгија Шумкина, и он ми је открио тајну свепобеђујуће љубави – љубави која може да тријумфује или да буде крсна патња. То сам, међутим, тада схватао само као неку његову личну и мени неразумљиву особину.

Прошло је затим неколико година од тих догађаја. О Богу сам слушао, али се нисам интересовао за Њега. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно.

Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Напротив, инструктор ми је рекао: „Замисли шта ће се догодити кад овај свештеник по читавом Паризу разгласи да нико од вас није дошао да саслуша његову беседу! Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!” Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам.

Јеванђеље по Марку

Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кроткости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!” Будући да сам био разборит дечак, сетио сам се да је свештеник рекао да постоје четири Јеванђеља. Отуда сам закључио да једно од њих мора бити краће од осталих, и ако већ треба да губим време на читање Јеванђеља, онда ћу прочитати оно које је најкраће.

И тада сам Га сусрео – не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе, јер нисам био навикнут на архаични језик руског превода – изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисао осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј…

Бог воли и добре и зле

Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…’’. Био је то мој први утисак. Нисам у стању да то изразим до краја: могу само да, помоћу оскудних речи, опишем шта се догодило, али ни на који начин нисам у стању да пренесем шта се догодило у мојој души када сам се нашао лицем у лице са Христом.

Шта то значи? То значи да је вера, према речима апостола, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11,1). Ја нисам видео Христа, али сам Га сусрео и све до данас сам, након готово осамдесет година, апсолутно уверен у то као што сам био уверен и тог тренутка. Тада је, међутим, требало да изразим своју веру и да је пренесем другима.

После много година, до руку ми је дошла књига преподобног Макарија Египатског у којој он прави разлику између искуства вере и његовог изражавања помоћу речи. Он каже: замислите да у мрачној ноћи лежите у чуну који носи река или море. Изнад вас је бездано небо и звезде, вас њише вода и ви читавим бићем осећате то уљуљкивање. Замислите да затим започне осека и да се ваш чун нађе на обали. У том тренутку ви више не осећате њихање чуна, али оно је и даље присутно у вашем бићу. Ви знате да је оно постојало и ви га још увек осећате у себи. Такав је и тренутак када из искуства вере можемо да пређемо на њено изражавање, када можемо да говоримо о ономе што смо доживели васцелим телом и душом.

Ово је веома важан моменат у Цркви. Сви апостоли, сви свети, сви грешници који су се једном дотакли макар и краја Христове хаљине, могу да кажу: у том тренутку нешто сам осетио, нешто сам доживео, и посредно могу то да вам пренесем. Шта овде значи „посредно?” Сви ми можемо да говоримо, али како можемо да пренесемо? Зар ће нама или некоме другом човек поверовати једноставно зато што кажемо: „Мени се то догодило?” Можда лажеш, можда се вараш, можда ти се само учинило? Како то може да се објасни? Управо ми долази сећање на јеванђелску повест о томе како се Христос након Свог васкрсења јавио десеторици ученика (Јуда је већ био мртав, а Тома није био са њима). Они су сусрели Христа и силно се обрадовали што је Он жив, што смрт нема власт над њим, што је победио зло и смрт и што Њему припада победа. Затим се вратио и Тома, а остали су почели да му причају како су видели васкрслог Христа. Он их је погледао и одговорио: Ако не метнем прст свој у ране од клинова… нећу веровати (Јн. 20; 25). Зашто? Зато што је, посматрујући их, приметио да се никаква промена није догодила на њима. Да, они су се радовали, али су остали они исти ученици, какви су били и раније. Тома никакав преображај није видео у њима. До овог преображаја дошло је касније, када су примили дар Светога Духа. Тома, међутим, у том тренутку није могао да поверује њихвим речима, јер у њима није видео одлучну и коначну промену.

Нама се то стално догађа. Између нас, грешника (који понекад засијамо неком малом светлошћу, као што може да засија свећица на тавану) и светитеља који блистају као што је свети Серафим Саровски заблистао пред очима Мотовилова, постоји, наравно, огромна разлика. Међутим, уколико човек у нама и кроз нас може да угледа неку светлост, ако он, гледајући нас, може да види да ми нисмо као остали људи и да се из нас излива светлост вечног живота, он тада може да поверује нашим речима или, тачније, не да поверује нашим речима, него – нама самима.

Један хришћански писац каже да између неверујућих и верујућих треба да буде иста онаква разлика, каква постоји између вајарског дела, тј. статуе, и живог човека. Статуа може да буде прекрасна и лепша од сваког човека, али она остаје дрво или камен. Човек може да буде и непривлачан, али да нешто у њему блиста божанственом светлошћу. Овај писац каже да, када неверујући сусретне верујућега, он мора да се заустави и да каже. „Шта се догодило? Очекивао сам да сретнем статуу, а испред мене је статуа која је оживела, она је жива и креће се, она ми преноси нешто што никада раније нисам видео!”

Човек и Црква

Управо је то – биће Цркве у личности сваког човека, сразмерно његовом приближавању Христу, присаједињењу Христу, примању Светога Духа, и у томе је разлика између верујућег и неверујућег човека који је туђи Цркви. И „туђи“ човек је, међутим, човек у пуном смислу ове речи. То је човек који, као сува дрва, очекује тренутак када ће пасти искра и када ће се и он сам распламсати. Његово неверје није га лишило човештва, то је само човек који још није пронашао пуноћу живота. Нама, верујућима, који смо сусрели Бога и Христа, предстоји да блистамо таквом светлошћу, да изливамо такву светлост – а она не мора обавезно бити заслепљујућа, него може да буде и светлост свећице – која ће оне што нас сусретну навести да кажу: „У том човеку постоји нешто што никада раније и ни у коме нисам видео!”

То је биће Цркве, то је њена истинска природа. Црква тада постаје оно што она у суштини и јесте: тело Христово, тј. хиљадугодишњи и вековни продужетак оваплоћеног присуства Божијег, тело Сина Божијег које нам се даје у Св. Тајни, и присуство Светога Духа. Црква је откривање Христа, откривање Светога Духа, откривање вечнога живота. Црква је место где су Бог и човек сједињени, место где Бог може да сусретне човека који му је до тада био туђ, као и само чудо тог сусрета. Управо то и јесте – Црква.

Митрополит Антоније (Блум)