Оскар Mаурицио Лопез Касиљас: „Достојевског сам толико озбиљно схватио да сам прешао у православље“

—Оскаре, да ли људи у Вашој земљи знају за Фјодора Михајловича Достојевског и да ли читају његова дјела?

—Прије свега, хвала Вам на прилици да говорим о Фјодору Михајловичу Достојевском, мом омиљеном писцу. То ми је нарочито важно с обзиром да је у новембру обиљежено 200 година од његовог рођења.

Без сумње, људи у Мексику знају за Достојевског и читају његова дјела. Толико је популаран, да бих подсјетио на ријечи једног од ликова из филма „Пијаниста“ који каже: „Сада сви желе да читају само Достојевског“. Међутим, упркос чињеници да је Достојевски веома популаран у мојој земљи и да се сва његова дјела могу наћи у књижарама и библиотекама, мало људи га разумије, макар у оном дијелу који се односи на праве мотиве и значење његовог рада. Људи се обично усредсреде да његов нихилизам, иако се Достојевски тој теми окретао само како би показао како га његови јунаци превазилазе уз помоћ своје дубоке вјере. Нажалост, његов „Дневник писца“ није тако познат, па га није једноставно ни пронаћи. Баш штета што је тако, јер је овај роман кључан за разумијевање Достојевског. У њему сам аутор говори и свом дјелу и животу. Дјела америчког књижњвног критичара Џозефа Френка су код нас много допринијела популаризовању Достојевског, јер је његов рад на ту тему веома познат код нас.

—Како сте Ви открили Достројевског? Да ли је то зато што сте студирали на Одсјеку за филозофију?

—Да, дипломирао сам на Одсјеку за филозофију Универзитета „Васко де Кирога“, али нажалост план и програм није укључивао Достојевског нити било којег другог руског филозофа, као што су рецимо Кирејевски, Соловјов или Берђајев. Проучавање њихових дјела би било веома корисно. На нашим универзитетима се изучавају аутори сличног правца мишљења – Кјеркегор, Мигел де Унамуно или Габријел Марсел. Мислим да би наши студенти имали користи од проучавања дјела Достојевског, с обзиром на њихову филозофску, психолошку и религиозну тематику.

Роман „Браћа Карамазови“ је на мене оставио утисак као нити једна друга књига коју сам прочитао.

Ако ме памћење добро служи, за Достојевског сам први пут чуо на првој години студија. Тада сам читао „Трагични смисао живота“ Мигела де Унамуна, када сам налетио на пасус у којем каже да су „Браћа Карамазови“ највећа хришћанска драма. Када сам те године отишао на међународни сајам књига у Гуадалајару, сјетио сам се ових ријечи и купио тај роман. Након што сам га прочитао, сагласио сам се са Мигелом де Унамуном – ова књига ме је дотакла више него било која друга коју сам прочитао. Због ње сам пожелио да сазнам више о животу Достојевског, да промислим о мом схватању хришћанства и да хришћанска учења проучим из оригиналних извора.

—Шта је на Вас оставило најснажнији утисак у драматичној биографији Достојевског?

—Несумњиво, најупечатљивија епизода је када Достојевски добија помиловање од самог цара Александра II само неколико тренутака прије него је требало да буде погубљен. Ово је био тренутак његовог поновног рођења, као човјека и као хришћанина. Овај процес је довршен у логору принудног рада, гдје су га патња и читање Јеванђеља учинили да се „обуче у новог човјека“. Цјелокупно искуство из овог животног периода, од укидања смртне казне до ослобођења од принудног рада, за мене је најшокантнији дио његове биографије, а вјероватно нисам једини који тако мисли. Ово искуство, више од било ког другог, објашњава сву дубину, оштрину и мудрост која је својствена дјелу Достојевског.

—Које дјело Достојевског је за Вас најзначајније, ко Вам је омиљени лик и који је најважнији цитат?

Ђаво жели нашу пропаст док Бог жели наше спасење, а ми и наша слобода смо између њих.

—Мој омиљени цитат је из „Браће Карамазови“. То је прво дјело Достојевског које сам прочитао, а касније и мој омиљени роман. Он гласи овако: „ Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су срца људска“. Ако се не варам, то је рекао Дмитриј Карамазов. Ова фраза садржи дубоку мудрост засновану на дјелима светих отаца Цркве. Подсјећају нас да се морамо непрестано борити са својим унутрашњим искушењима како бисмо могли да их побиједимо и дозволимо Божјој милости да сиђе на нас и води нас. Ђаво жели нашу пропаст док Бог жели наше спасење, а ми и наша слобода смо између њих. Списи светих отаца и дјела Достојевског могу нам дати неопходна средства да из ове духовне борбе изађемо као побједници.

Мој омиљени лик је Аљоша Карамазов. Иако, наравно, постоје и други ликови који ми се допадају, попут старца Зосиме, грофа Мишкина, Соње Мармеладове, па чак и тако очигледно негативни лик као што је Николај Ставрогин. Али управо Аљоша Карамазов има најважније особине које оличавају јеванђељске вриједности, као што су невјероватно смирење и једноставност, као и способност да воли а да не осуђује ни најгорег човјека. По мом мишљењу, овај лик има све квалитете да би уз Божију помоћ могао да побиједи зло.

У погледу разуијмевања духовног садржаја дела Достојевског, сагласан сам са тумачењима Михаила Дунајева.

—Достојевски је један од главних филозофских писаца на свијету. Која филозофска питања којима се бавио сматрате најважнијим?

Нема сумње да су дјела Достојевског филозофске природе. Иако није писао филозофске расправе, његови ликови су преносили важне филозофске идеје. Његова дјела се могу класификовати као посебан књижевни жанр „филозофске књижевности“. Он је своје идеје преточавао у филозофску форму а да притом није губио филозофску дубину. Морам рећи да сажети дијалози његових ликова имају већу дубину од опширног писања неких филозофа.

У својим дјелима, Достојевски се бавио многим филозофским проблемима, укључујући постојање Бога, постојање зла, однос између појединца и друштва, као и осталим питањима. Ипак бих нагласио најважније – слободу. Недавно сам прочитао у „Теологији и књижевности“ Георгија Флоровског да је Достојевски читавог живота разматрао проблем слободе и њеног парадокса. Током историје филозофске мисли, проблем слободе разматран је са различитих тачака гледишта. Слиједећи хришћанску концепцију, Достојевски изражава идеју да је сваки човјек слободан, будући да је створен по лику и подобију Божјем. Тиме рјешава парадоксе које су износили његови савременици - материјалисти и социјалисти који су тврдили да се друштвено зло може објаснити неуређеношћу друштва, да је сам злочинац жртва овог поремећаја и да је злочин оправдан и природан протест против неправедног друштва. Достојевски је имао другачије, хришћанско мишљење о слободи и оштро је критиковао такво оправдавање зла у свијету.

—Да ли је хришћанска компонента у дјелима Достојевског релевантна данас? Како је ово утицало на Вас лично?

—То је сложено питање које захтијева мало дужи одговор, али потрудићу се да будем кратак.

Природно, вјера увијек долази од Бога. Али у мом случају, могу рећи је Бог преко Достојевског дошао до мене - тврдоглавог и бунтовног младића какав сам био у то вријеме. Све препреке за које ми се чинило да ме одвајају од вјере биле су срушене изворним истинским хришћанством које описује овај руски писац. Управо Достојевском дугујем овај брзи прелаз  од несигурности до чврстог увјерења да је истина у хришћанству, и од тог тренутка мој живот је постао другачији и смислен. Обзиром да је Достојевски био правослацац, а да ја никада нисам био заиста повезан са својим католичким поријеклом и да никад нисам размишљао у преласку у протестантизам, одлучио сам да сам шансу православљу и почео сам да читам о томе. Божја милост ме је водила до истинске Православне цркве, а Достојевски је са својим дјелима послужио мост ка православном хришћанству. Често кажем својим пријатељима са сам дјела Достојевског узимао са толиком озбиљношћу да сам постао православни хришћанин. Иако сам се преобратио уз Божју помоћ, морам признати да је Достојевски имао важну улогу у мом преобраћењу.

Морам да кажем свим људима који су заинтересовани за лик и дјело Достојевског да је неопходно да се потруде да науче о православљу, без чега једноставно неће успјети да разумију дубину његовог књижевног наслеђа.  Недавно, на представљању своје нове књиге „Јевађење по Достојевском“, митрополит Иларијон (Алфејев) је рекао да се православно учење јасно огледа у дјелима Достојевског, као и да је његова свјетска популарност помаже ширењу православља. Лично вјерујем да је такав мисионарски рад од кључног значаја, па покушавам да нешто слично урадим у Латинској Америци гдје људи знају много о Достојевском али мало о православном хришћанству.

са Оскаром Маурициом Лопезом Касиљасом разговарала Елена Малер
за Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела: Вања Ђуричанин
Извор: orthochristian.com