Радуј се Богородице моја, Ти која чујеш молитве оних који ћуте. Оних сломљених, који немају речи да изговоре али Ти чујеш њихов вапај.

Колико пута сам стајао пред Њеном иконом и упаљеном свећом и нисам имао апсолутно ништа да јој кажем. Празнина, ништа, само очи, сузе..

Са мојих сувих усана није изашла ни реч. Ниједна реч из мог узнемиреног ума. Бол ме блокирао, замрзао у најтежој зими мог срца. Тишина, празан поглед, парализовано срце.

Када те боли, не говориш, ћутиш и твоји крици се не чују.

Осетио сам како усне пулсирају без говора. Чуо промукле гласове без изговорене речи. Цео човек сведен само на очи, цело тело у плачу, гласу без звука. Тишина, тело у стању молитве, у стању чекања...

Колико сам се пута молио у овој апсолутној тишини на хладним подовима усамљености у суморним ноћима. Сам са иконом Дјеве Марије, загрљај, миловање Мајке, топли загрљај и шапат „пссст… све ће бити добро“.

Ово је Богородица која слуша молитве тихих, која, и док не проговорите зна шта вам је на уму, која без објашњења зна шта осећате и разуме вас.

Молио сам се овој Мајци тишине данас, молили смо се сви, чак и они који нису ушли у цркву. Слушала је наше ћутање, осећала нашу жалост и наше губитке. Наше туге и стрепње, наше страхове и панике, наше фрустрације и разочарења.

И будите уверени, све док вас људи разапињу, Бог ће вас подићи. Докле год вас људи повређују, Христос ће вас пратити, све док вам људи осујећују снове, Богородица ће бити у свој ширини вашег срца, и у Њеном наручју биће места за све нас, за издајнике и издане…

о. Хараламбос Пападопулос
Извор: zivereci.com, facebook.com/p.libyos