Долазак чуда је увек неочекиван, његове манифестације је немогуће објаснити световном науком, али оно увек даје наду у брзо избављење од катастрофа, окончање ратова, доноси заштиту и исцељења. Тако и чудотворна икона Богородице Доњецке, названа неканонском, спасава животе и душе страдалника Донбаса. Икона која мироточи и крвари, насликана је у Санкт Петербургу, а стотине православних верника Доњецке области доживело је њену силу и заступништво. Икона се чува не у цркви, како би требало да буде за светињу, већ у дому Александра Петутина из Харциска.

Мала соба на другом спрату приватне куће, која се налази на самој периферији Харциска изгледа као кућни храм. Зидови су обложени полицама за књиге у којима се налази породична библиотека. Унаоколо је много икона – древних, живописаних, у филигранским оквирима и једноставних, штампаних, донетих из разних светих крајева Русије. На почасном месту постављена је Она - Доњецка икона Богородице, украшена везеним тканином. Изнад ње је кандило. Иза стакла је лице, а у тамним, пажљивим очима, чини се, уклапају се сав бол и неизбежна страдања народа Донбаса, који пролази кроз ужасе рата, велика туга за погинулима и страдалима.

Саосећајне очи Богородице Доњецке као да су навлажене... Њен лик је прекривен малим капљицама уља, које се полако спуштају низ њено лице, одећу... И потоци се спуштају и са лица малог Христа...

„Са ње тече миро, и ово је право чудо“, објашњава Александар Петунин, чувар иконе и бивши бранилац ДНР - „Икона је насликана непосредно пре догађаја у Украјини 2014. године. Сада мироточи и крвари. Овај последњи феномен, како сматрају многи верници, указује на катаклизме које се могу догодити на одређеним местима и људима људи који тамо живе. Увек је тако било. Али то је показатељ и духовне заштите, ако се људи духовно пробуде и макар мало одмакну од материјалног.“

Њен чувар Александар Петутин испричао је невероватну причу која је почиње на Атосу, затим се наставља у Санкт Петербургу, по благослову Епископа Тихвинског и Лодејнопољског Мстислава.

На грчком тлу, на Светом Атосу, старци су имали виђење да треба насликати лице Богородице, и затражили су да се Њен захтев запише и преко ходочасника упути баш у ускоро многострадални Донбас.

Икону је насликала студент Петербуршког сликарског института, Светлана Шчиблева. У сну јој се јавила Богородица, али Њен лик је био необичан – поред Пресвете Богородице била је беба, која је загњурила своје лице у Њено раме и као да плаче.

Владика Мстислав дао је благослов за писање неканонске, чудне иконе Богородице и буквално за три дана, боравећи у Тихвинском манастиру, уметница је уљем на платну насликала Њен лик. „Као да нисам ја иконописала, већ је неко други покретао моју руку са четком“, узбуђено прича Светлана, и додаје: „на платну се постепено појавило лице Богородице са бебом, која се загњурила у Њено раме и као да плаче.“

Икона је пренета у Санктпетербуршки музеј Новорусије, који су основали руски родољуби. Сада се зове Музеј војне храбрости Донбаса. Након тога, у храму Петроградске богословске академије Владика Мстислав, Епископ Тихвински и Лодејнопољски освештао је икону Богородице, по имену Доњецка. И благословио је музејско особље да је одвезе у Доњецку Народну Републику, што је и учињено пре празника Покрова Пресвете Богородице.

Чудесне иконе обично „бирају“ своје место пребивања, које не мора увек да буде у храмовима. Понекад светитељи, који су на њима приказани, дају упутства у сновима или показују неке знаке по којима можете одредити где би икона требало да се налази, како би био максимално доступна потребитима. Икона Богородице Доњецке је мистично изабрала кућу Александра Никифоровича Петутина, становника Донбаса Харциска, за место свог сталног боравка.

Али ни једна црква у Доњецкој епархији, без дозволе митрополита Илариона, који је тада био одсутан из Доњецка, није узела нову икону. Још увек је не узимају, позивајући се на неканоничност слике и упркос чињеници да ју је освештао епископ на чудотворној Тихвинској икони Богородице, коју је, према легенди, насликао јеванђелист Лука и која остаје најважнија светиња руске државе.

Након тога, икона Богородице Доњецке донета је на локацију 11. пука НМ ДНР (батаљон Восток), где је 13. октобра 2016. године отац Борис, војни свештеник, извршио прву службу са тек пристиглом иконом. А онда су је борци довели у Харцизск, дајући свети лик на чување свом другу Александру Петутину, који прикупља хуманитарне намирнице за војнике, помаже оцу Борису да духовно храни војна лица и свима прича о правој вери и православним светињама.

На свим местима боравка иконе Богородице Доњецке дешавају се необјашњиве појаве, чије узроке савремени научници безуспешно траже.

„Путовали смо са иконом Пресвете Богородице Доњецке у многе градове и места Доњецке Народне Републике и били у Луганску“, каже Александар Петутин. „Људи се окупљају свуда, учествују у молитвама, желећи да добију подршку и благослов.

"Почетак мироточења први пут се десио у децембру 2016. у манастиру Касперовски“, присећа се Александар Петутин. „Тамо сам срео блажену мати Христину. Поставили су икону у центар храма, окупили су се локални становници. Архимандрит Никон је почео да прича о Доњецку. Људи су узбуђени, једна жена која је изгубила сина у рату тихо плаче. Онда је дечак, стар око четири године, стао поред иконе. Отац Никон је наставио своју беседу: „Богородица шета по Донбасу, теши људе, скупља сузе људи... И сам Христос плаче...“. Тада је дечак загрлио икону и почео гласно да плаче. Родитељи су притрчали, почели да смирују дете, а оно је јецало... Пришла је стара монахиња и одједном почела да чисти стакло на икони. Али зашто то ради? Приђем, погледам лице Богородице и видим миро, капљице, као сузе... Од тада те капљице теку.“

И икона је, као нека врста божанског „индикатора“, почела је да наговештава трагичне догађаје, упијајући људску патњу и бол. И тада миро тече посебно обилно.

Много пута, 2016-2018, Доњецка икона са ликом Богородице и уплаканом бебом посетила је прве линије бранилаца Доњецке и Луганске Народне Републике током гранатирања.

Александар Петутин је испричао примере како је помагала мироточива икона Богородице Доњецке: „Чим почнемо молебан, гранатирање одмах јењава. Стижемо на Голму, у правцу Горловке. Возили смо колико смо могли колима, али не можете до прве линије фронта. Контактирали смо момке преко радија, два војника су нам истрчала у сусрет. Узели су икону и брзо потрчали, отац Борис и ја смо их једва пратили... Ставили су икону директно на кутије за малтер прекривене тканином. Борци су се прилазили икони и молили се.

Тада долази један војник, стар 50 година, и каже: Могу ли да пољубим икону, иако нисам крштен? Ја сам муслиман. Али узео је малу штампану икону, рекао је да је за његову жену. Месец дана касније, момци су јавили: прешао је у Православље...

Други пут - код Зајцева нашли смо се на истуреним положајима, око 500 метара удаљени од непријатеља. Заједно носимо икону, журимо. Потрчали смо, дочека нас командир, ухвати се за главу: шта то радиш! Протрчао си кроз минско поље!” „Да, Богородица нас је водила! Она пружа заштиту - одговорио сам му.

Невероватан је догађај који се десио у близини аеродрома, где су и даље тукли наше људе... Икону нисмо понели са собом, него само штампани примерак, величине новина. Када смо се окупили да одслужимо молебан, експлодирала је граната, која је пала на даљину од око седам метара од нас. Падам, али не пуштам икону... После експлозије, војници су притрчали питајући да ли сам жив... Жив, ни једна огреботина. Али на слици од папира, мали шрапнел се зауставио и остао тамо, оштетивши руку Мајке Божије... Дакле, то значи да ме је спасила. Кад сам дошао кући, пришао сам правој икони, а на њој је Богородица имала оштећење на истом месту на којој је у копију ударио шрапнел гранате...“

Исцељења молитвама Пресветој Богородици пред Њеном иконом данас су редовна појава у Доњецку. Пацијенти са тешким здравственим проблемима често се моле пред иконом, а њихова исцељења пажљиво су документована. Понекад се људи фантастично брзо излече.

Икона Богородице Доњецке живи свој, нама несхватљив, живот. Он даје знаке који могу да укажу пут ка ублажавању људских страдања и обнови, која је Донбасу, осам година измученом ратом, потребна као ваздух.

За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: Козачки информативни центар