Послушник

Ако се Света Гора сматра вртом Пресвете Богородице, онда се Свети Георгије назива чуваром овог врта. Светом Ђорђу су посвећенe саборне цркве манастира Зограф и Ксенофонт, а по Атосу су расуте бројне капеле и мала монашка здања – катизмате и келије, назване по Светом Победоносцу.

Једна од ових келија, о чијем се богатству причало и у којој су се подвизавала два стара монаха, била је под јурисдикцијом манастира Пантократора.

Једне ноћи, странци су покуцали на келију. Глас изнутра је питао ко је тамо и шта желе ноћу. Посетиоци су одговорили да су ходочасници и да траже преноћиште. Врата је отворио млади искушеник. Пред њим су била три човека који су желели да виде старешине. Искушеник их је одвео до гостопримнице и замолио их да сачекају.

Странци су сели и чекали. У келији је владала мртва тишина. Прошла су цела два сата у тешком чекању. Тада су пожелели да устану са својих места, али безуспешно: неко им је невидљивим оковима везао руке и ноге. У келији су се зачули крици. Монаси су се пробудили и ужаснути потрчали у гостопримницу, где су угледали странце како дивље вриште.

- Ко сте ви? Шта вам је потребно? Како сте ушли унутра? - Питали су монаси у недоумици.

„Ваш млади искушеник нас је пустио унутра!“

-Али, овде немамо искушеника!

Тада су „ходочасници” били принуђени да открију истину: испоставља се да је један од њих био чувени разбојник Стаматис, који је опљачкао цело полуострво Халкидики и Атос. Заједно са двојицом пријатеља, Стаматис је одлучио да им опљачка келију, јер је знао да ту живе два немоћна стара монаха. Претварајући се да су ходочасници, хтели су да уђу у келију, побију старешине и почине пљачку. И све би ишло по плану, да није овог искушеника! Ко је био тај "искушеник"?

Монаси су схватили да се догодило чудо. Отрчали су у храм и донели разбојницима икону Светог Георгија. Разбојници су се ужаснули када су видели „искушеника“ приказаног на икони. Да, он им је отворио врата! Када су покушали да клекну испред иконе, невидљиве везе су се разрешиле.

Од тада се келија назива келија Светог Георгија Пројављеног (Фанеромену), а икона се данас чува у саборном храму манастира Пантократор. Чудо је оставило такав утисак на Стаматиса да је напустио своје погубно занимање и, као први који се настанио у најпустијем делу Атоса – Каруљи, саградио себи колибу са црквицом у име Светог Ђорђа.

Чувар шуме

У Западној Јерменији (сада у Турској), у области Акн, налазило се село Ванк, чији су становници, углавном православни Јермени, од давнина сматрали Светог Георгија као свог заштитника. Стари сеоски храм налазио се у шуми, на обали библијске реке Еуфрат. Као црквена територија, овај шума се сматрала резерватом Светог Георгија.

Једног дана, један Турчин је, занемарујући светињу Светог Георгија, отишао у шуму да се опскрби огревом. Посекавши дрва и натоваривши огрев, он је, задовољан обављеним послом кренуо кући, када је изненада пред собом угледао јахача на сивом коњу и у скерлетном огртачу. Коњаник извуче мач и, држећи га изнад главе богохулника, запрети:

„Следећи пут када одеш у шуму да сечеш дрвеће, ја ћу те посећи! Ако хоћеш, можеш да посечеш осушене, али да се не усуђујеш да дигнеш руке на зелено дрвеће!

После тога, Турчин је ужаснут утрчао у село, говорећи хришћанима о чуду и позивајући све да се држе даље од шуме. Међутим, нису му сви поверовали. Тако је једна Туркиња некако ушла у исту шуму и одсекла полуосушено дрво. Када је дрво пало, жена му је пришла, али је додирнувши дрво, остала непомична. Пред њом је стајао онај који ју је везао невидљивим везама – Светог Георгије на коњу. Туркиња је остала у овом положају цео дан, вриштала и тражила помоћ. Тек предвече њен синчић, уплашен дугим одсуством мајке, кренуо је у шуму у потрагу и нашао је у јадном стању. Мајка је, јецајући, испричала сину шта се догодило и обећала да више никада неће ући у шуму, свету за хришћане. Чим је изговорила обећање наглас, невидљиви ланци су отпали и успела је да се усправи.

Кашњење на Литургију

Око 1903. године, православни Арап Халил Абуфарха, старешина пећинског храма у сиријском селу Бетшахур, отишао је у цркву да запали кандила и припреми храм за јутрење. Приближавајући се цркви, чуо је непознате гласове: на његово изненађење, у цркви је већ била служба. Какво је било његово запрепашћење када је, ушавши унутра, постао очевидац Божанствене Литургије коју су вршиле анђелске Силе и сама Пресвета Богородица! Халил се укочио у непокретности. Изненада се напољу зачу топот коња, а млади ратник уђе у пећину. Ушавши у храм, он журно пође ка Пресветој.

„Где си био, Георгије“, упитала је гласно, „зашто касниш?“

„Богородице, Богородице, чамац је тонуо на пучини, а ја сам потрчао да спасем људе који су ме позвали у помоћ.

Рекавши то, Свети Георгије је скинуо свој мокри огртач, попрскавши Халилово лице и одећу. На крају литургије Халил се удостојио да прими нафору из руку Пречисте Дјеве. После овога, Халил је остао сам у цркви. Нешто касније, када су свештеник и парохијани ушли у храм, затекли су Халила, још мокрог и који је пажљиво држао на длану нафору примљену од Пресвете Богородице.

Спас од смртне казне

Један од ученика и сарадника недавно прослављеног Светог Јосифа Исихасте (1897–1959) био је отац Харалампос (Галанопулос, 1910–2001), игуман атонског манастира Светог Дионисија. Понтијски Грк по пореклу, рођен је 1910. године у Русији и као десетогодишњи дечак се са породицом преселио у Грчку, где се настанио у северној Грчкој, у селу Аркадико.

1941. године, током немачке окупације Хеладе, бугарски војници су ухапсили Харалампија заједно са његовим мештанима и бацили га иза решетака. Недељу дана касније догодило се нешто што нико није очекивао: затвореници су осуђени на смрт. Харалампије са врелим сузама клекну и помоли се:

- Свети великомучениче Георгије, велики Христов ратниче, спаси нас, а ја обећавам да ћу свој живот у потпуности посветити Богу!

„Чим сам завршио молитву“, рекао је касније старешина, чуо сам буку изнад нас. Коњ је галопирао у ваздуху изнад нас, али ја нисам видео јахача. Али све је било јасно! Мора да је Свети Георгије, кажем, само нисам достојан да га видим. Чак и ако видим само коња, значи да нас је чуо!

Рано ујутру у ћелију су ушли џелати, спремни да изврше казну. Неколико секунди касније, врата ћелије су се широм отворила, а у ћелију је ушао младић атлетске грађе, који је бесно викнуо:

- Станите одмах, зликовци! Пустите невине у њиховим кућама! Иначе ћу вас све побити!

Џелати су, преплашени, одмах изашли из ћелије. Са њима је нестао и младић. Нико није сумњао, наравно, да је то сам великомученик Георгије. После кратког времена, затвореници су амнестирани.

Девет година после овог чуда, Харалампос Галанопулос је напустио свет и, дошавши на Свету Гору, примио монаштво, испуњавајући свој завет Богу и Светом Георгију.

Отварање храма

У време Хрушчова, прогнани архимандрит Серафим (Суторихин, 1901–1979) служио је у самаркандској цркви Светог великомученика Георгија Победоносца. Отац Серафим, већ стар и слаб, постао је светионик многих верника, посебно младих. Надлежни нису могли да му опросте такве активности. Уз помоћ провокатора из КГБ-а обезбедили су да црква Светог Ђорђа буде затворена, а они су морали да служе тајно, под окриљем ноћи. Тако су прошле две године и, коначно, одлучено је да се храм претвори у вртић.

Једног дана у црквену порту ујахаше два јахача у необичној старој официрској униформи. Један од њих, сишавши са коња, пође у келију оца Серафима и наредио:

– Оче Серафиме, спремите се за службу: црква ће бити отворена данас!

Онда су оба војника отишла у извршни комитет. Страшни официр, пролазећи поред полиције и стражара, не питајући никога ни за шта, отворио је врата канцеларије председника Извршног одбора.

–Данас ће бити отворена црква Великомученика Георгија! У супротном, бићете кажњени без помиловања! - звучало је наређење.

Војник је отишао истим путем којим се појавио, а председник је, у неком несхватљивом ужасу, позвао повереника за верске послове:

- Хитно пошаљите гласника у цркву Великомученика Георгија! Да се храм одмах отвори!

Храм је заиста отворен истог дана – уочи 6. маја, крсне славе. У исто време, председник извршног одбора је дошао код оца Серафима, тражећи да му каже име његовог црквеног поглавара. Отац Серафим је показао фотографију ташкентског епископа.

„Не, не овај“, рекао је званичник. Имаш ли некога изнад? Био је један од високих официра код мене... наредио је да се храм хитно отвори: „Иначе, каже, бићете кажњени без помиловања!" Очигледно да је неки шеф...

Отац Серафим му је тада, са сузама, донео икону Светог Георгија. Председавајући се, као некада атонски разбојници, згрозио:

- Он!!! Он је био јуче!

Приредио Геворг Казарјан
За Фонцацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: pravoslavie.ru