Виа Долороса или Улица Суза је крстоносна улица похода нашег Господа Исуса Христа, којом је Oн походио тог Великог и страшног Петка, од суднице у римској тврђави Антониа у Јерусалиму, до Голготе, носећи крст за цели свет, носећи погрду и осуду за коју није био крив, узимајући кривицу на Себе за све људе свих векова, да би се људи спасли кроз Њега и у Њему.
О страшног ли дана, страшног ли усуда, по речима нашег Светог Владике Николаја, створења Његова су осудила свог Творца, осудила Оног који је на почетку Библије зборио са својим Оцем и својим Духом Светим: ,,Хајде да створимо човека по свом лику, као и ми што смо”! Осудила су Оног који је рекао Адаму: „Са свих дрвета једи у Рају, само не једи са оног дрвета са ког сам ти рекао да не једеш” и „рађајте се и множите и напуните земљу”. Осудила су у земљи Авраама, Исака, Јакова и Мојсија, њима Обећаног, Онога Који је Мојсију и дао заповести на каменим таблицама, Онога Који је раздвојио Црвено Море, Онога Који јесте, самог Јахвеа, живог Јединородног Сина живога Бога Оца. Људи никад тако нису ниско пали у својој историји, а опет то је био догађај који је претходио највећем догађају у историји човечанства, Васкрсењу Христовом.
Израел је земља Господња, земља песника, пророка, ходочасника, хришћанских ревнитеља и Христових романтика, земља у којој и почиње историја света, земља у којој је и створен први човек Адам, а Вазнесен Богочовек, Нови Адам, Христос. Прво што човек осети када слети авионом у Тел Авив јесте да цео Израел, сва Света земља, мирише на Христа. Свугде где је Господ прошао својим Свесветим стопама, осећа се невероватан мирис благоуханија, благоухане земље и камења, а посебно у граду великог Цара, Псалмопевца и миљеника Господњег Давида, граду Васкрсења Господњег, Јерусалиму. Благоухани мирис нас подсећа на Светост овога места, места чију Светост одржавају православни хришћани и хришћани других конфесија, који као рој ходочасника, долазе и походе Светом Земљом, као што су негда и њихови преци чинили кроз векове. Негдашњи изабрани народ је, на жалост, хладан и тотално идиферентан према хришћанским Светињама, према Господу Христу. Њима Господ Исус Христос више ништа не значи, Он је само још једна личност на туристичкој мапи.
Улици суза је улица у старом делу Јерусалима. Њој и Господњим станкама, местима где је Господ по тежином Крста због велике исрцпљености и великих мука дванаест пута посрнуо, данас највећу пажњу придају углавном римокатолички и протестантски ходочасници, који се посебно односе према овој улици; ту су и римокатоличке капелице подигнуте на говотово свим станкама, а има их дванаест, са Голготом и Христовим гробом, укупно четрнаест.
Православни хришћани не придају толико велики значај Христовим станкама, али поштујући их и сећајући се их такође, и ту видимо један дијаметрални однос између православног и римокатоличког односа према Христовим страдањима. Док се код римокатолика, углавном, духовност своди на сећање на Христова страдања, уз константно подсећање верника на њихову грешност и недостојност кроз један пијетистички, сентиментални и пуритански однос, православни хришћани се више радују Христовом Васкрсењу, Његовој победи над смрћу, победи живота над смрћу: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи и онима у гробовима живот дарова, како каже васкршњи тропар.
Православни хришћани се итекако сећају Христових страдања, свесни да нема Васкрсења без крста, али живе у Педесетници, Делима Апостолским, живе у Откривењу, у Новом добу, где заједно уз Свете Апостоле, Мученике и Исповеднике ишчекују тај осми дан, дан Другог Христовог Доласка. За православне нема туге у Јерусалиму. Они време у Јерусалиму проводе у радости и клицању, уз песме, што се може видети посебно код православних Арапа и код наших ходочасника, Срба, за Велики Петак.
Римокатолици, односно западни хришћани, углавном време проводе у туговању и сећању на Христова страшна страдања и мучеништво. Римска Црква је користила ова осећања, посебно у средњем веку, да би се поигравала осећањима верника, користећи њихову невину побожност у своје егоистичне и користољубиве сврхе. Православци се, насупрот њима, више радују Христовом Васкрсењу, а кулминација те радости је на Велику Суботу, уз дочек Светог Огња и на Васкрс Господњи.
Улица суза нас подсећа на то колика је величина и љубав самога Бога, Творца, према нама, који није ни свог Јединородног Сина поштедео великих и апсолутно никако заслужених мука, да би се људски род искупио кроз страдања Његовог Сина. Господ не само да је искупио људски род својим страдањем и крсном смрћу, него је људском роду даровао и бесмртност, вечност, наново стварајући и чинећи све новим Својим Светим Васкрсењем, остављајући нам и успостављајући поново Дрво Живота у Рајском Врту, званом Црква Христова, које јесте Свето Причешће, односно Света Литургија.
Улица Суза нас још подсећа и да је за љубав потребна жртва, да је потребан крст и да нема љубави без крста, без жртве, без исхођења из свога ја, свога себенцета, показује нам каква је љубав и шта је љубав, да љубав није једна пука сентименталност, него живи, свежртвени, исхођујући однос, који се изграђује у заједници. Улица суза није ништа друго него живот једног хришћанина, односно правдољубивог човека јер: “Ко хоће за мном да иде, нека понесе свој крст са собом”. Зато се ми православни хришћани никако не предајемо безглавој и неутешној тузи и лажним сентименталним, пијететским осећањима, него живимо Христом и са Христом, свакодневно носећи Његов крст за цели свет, за своје ближње, радујући се Његовом Васкрсењу, изнова причешћујући се Његовим Телом и Крвљу на свакој Литургији, где са свима Светима, Његовом Светом Мајком и свим Анђелима Божијим, ишчекујемо Његов Други Долазак, који се увек дешава и чији предокушај увек осећамо на свакој Светој Литургији. Маран Ата.
Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић