У Светом Јевађељу по Матеју (Мт 13. 47), у једној од прича које је Спаситељ наш Господ Исус Христос испричао народу који се скупио око Њега, говори се o следећем: Један човек проналази благо скривено у пољу. Наравно, обрадовао се, никоме није рекао, и помислио: како би то искористио. Не може туђу земљу прекопати; схватио је да ће благо доћи у руке других. Шта да ради? Сазнаје да може да купи ту њиву ако прода сву своју имовину. Куповином њиве, наравно, добија и пронађено благо.
И ми смо неоспорно велики ловци на благо. Увек смо спремни да употребимо сву своју снагу за стицање богатства. Али, треба да знамо да постоји и такво благо, које нас може заувек обогатити! То благо није у градовима и насељима, него на пољу које није од овога света, не на овој земљи, него на небу. То је Царство Небеско. Како набавити то благо? Продајмо све што имамо, све овоземаљско, телесно, грешно, а купимо надсветско, бестелесно, божанско. Продајмо, одбацимо, напустимо неверу, самопоуздање, самољубље, амбицију, гордост, среброљубље, тврдоглавост, мржњу, свађе, увреде, телесне страсти, луксуз, хвалисање, празан и срећан живот, оставимо све то, јер је све грех. Уместо тога стекнимо, усвојимо чисту веру, наду у Промисао, приврженост вољи Божијој, смирење, љубав, искреност, човекољубље, уздржање, страдања, чистоту тела, поштени рад, молитвени подвиг, духовни и побожни живот. Тако ћемо купити божанско благо, Царство Небеско.
Хришћанске врлине су чист добитак остварен продајом грешних страсти и порока у нама, а њиме можемо купити то небеско поље, непроцењиво благо Царства Божијег. О, кад бисмо знали непроцењивост тог блага, кад бисмо запамтили да нам је доступно, да га и ми можемо добити, заиста, свега бисмо се одрекли, оставили би сва земаљска блага, презрели бисмо све људске славе, презрели бисмо светске обичаје, сва уживања овога света, одвратили бисмо очи своје да да не гледају ништавила (Пс. 119, 37), и сву пажњу, сву бригу, сав труд био би усмерен на стицање Царства Небеског, тог непроцењивог блага, које се никада и ни на који начин не губи, које нас може учинити и богатим и славним и срећним заувек.
Управо су то чинили многи разборити хришћани, који су себи желели истинско добро. Чак и не напуштајући свет, заувек су се опростили од њега, и цео свој живот посветили стицању небеског блага. Многи и премноги од њих су напустили градове и насеља и отишли у пустињу да траже и задобију Царство Божије. Многи и премноги разделили су сиротињи сву своју имовину, остављајући куће, родитеље и друге срцу драге, за Царство Божије.
Било је и оних који су не само продали своје имање, него су се и сами продали, не само поделили имање, већ су и добровољно отишли у невоље и ропство, да би по највећој могућој цени платили непроцењиво благо Царства Небеског. Историја Хришћанске Цркве испуњена је таквим трагачима за небеским благом, а многи од њих су нам оставили сведочанства о стеченим непролазним небеским ризницама својих нетрулежних тела.
Каква добра, богата, срећна куповина! Одбацивањем грешног постиже се свето, презиром пролазног задобија се непролазно, губљењем временског, прима се вечно. Ко не би пристао на тако повољну размену? Каква су наша земаљска блага у поређењу са небеским? „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју погуби?“ (Мт. 16:26) И колико то траје? „Јер је сунце врелом огрејао, и траву осушио, и цвет њен опао“; тако ће и богат човек осушити на путевима својим“ (Јаков. 1:11). И шта даље? О, каква ће страхота обузети људе, кад виде да су све изгубили, и на време и заувек! Како ће се кајати што су из страсти за благом које пролази, занемарили благо нетрулежно, и заувек остали „несрећни, и јадни и сиромашни“ (Откр. 3, 17), лишени славе и блаженства небеског.
Да нам се таква беда не би догодила, немојмо, по речима Спаситељевим, „сабирати себи блага на земљи“, него „сабирати себи блага на небу“. Не руководимо се целог живота духом овога света, него духом хришћанске „побожности“, која је, по Апостолу, „велики добитак“, па и сада „ обогатимо се добрим делима“, припремајући добру основу за будућност, да бисмо имали живот вечни“.