Иако кажеш да се молиш, размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.
Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.
Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.
Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. То су врата за место где нема проблема.
Али постоји разлог због којег не подносимо тишину молитве. Наш разум је обузет непрекидном бујицом мисли, наш живот је таштина и освајају га добра овог света.
Неки, кад се моле, заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.
А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.
Свакодневно се моли помало. Ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.
Архимандрит Андреј Конанос
Извор: zivereci.com