Свети апостол Павле

Чак и пре свог обраћења у хришћанство, Савле, касније звани Павле, био је човек ватрене вере и велике побожности. Ја сам ... напредовао у јудаизму више од многих мојих вршњака из моје генерације, будући да сам био одвише ревнитељ за своја отачка предања (Гал 1:14), сведочи о себи. За разлику од многих других фарисеја, чија је вера била разметљива, Павле је веровао без лицемерја. Управо снагом ове вере, религиозном ревношћу и горућим духом, објашњава се жестина којом је будући апостол прогонио и пустошио Цркву Божију (Гал 1:13). У хришћанима је видео злонамерну секту која је збуњивала душе јеврејских верника, па се због тога борио против ње.

Са двадесет година, Савле је постао најбољи међу ученицима Јеврејске академије. Савршено је познавао културу и веровања свог народа, течно је говорио хебрејски, грчки и латински и био је савршено упућен у замршености теологије и филозофије. Имао је широке изгледе за каријеру. Он је свим срцем, као и хиљаде његових сународника, веровао у Месију који долази и радовао се томе, али много година је замишљао Спаситеља само као земаљског владара, а Христос се није уклапао у ову слику.

Али Бог је другачије одредио. Видевши његов жар – једног дана, на прашњавом путу од Јерусалима до Дамаска, Христос се јавио младићу, након чега се у његовој души догодила револуција, и он је драматично променио свој живот.

Појава васкрслог Христа на путу за Дамаск прецртала је све знање које је Савле пронашао за себе и добио коначни одговор на сва питања која су га бринула. Он је одмах све разумео – и Ко је тачно разговарао са њим, и шта је тачно хтео од њега. Прогонитељ хришћана срео се лице у лице са Оним кога је сматрао преварантом. У Христу је коначно видео Бога у Кога је одувек веровао свим својим бићем. Савле је остао исти. Иста жеђ за истином, иста ватрена вера, исти оштар ум, иста суптилна духовна интуиција. Остао је перфекциониста. А у Христу је коначно нашао Онога са Којим је његова душа чезнула да се сретне. Поверовавши у Спаситеља, са још већим себедарјем, понео је крст апостолске службе.

Важно је напоменути да Павле никада није ходао са Исусом у данима Његовог земаљског живота, већ је своје сведочанство изједначио са Јеванђељем, јер га је примио директно од самог Христа.

Свети апостол Петар

Апостол Петар је човек чији су доживљаји, контрадикторни поступци, страхови и сузе описани изузетно детаљно у Новом завету.

Жели да иде за Христом на води, али се онда уплаши и почне да се дави. У почетку је спреман да следи Учитеља кроз ватру и воду; када је Христос ухапшен, он смело узима мач. У Гетсиманском врту, када је Христос очекивао своју смрт и питао своја три најближа ученика Петра, Јована и Јакова да са Њим проведу неколико сати ове унутрашње борбе пред смрт, Петар је, као и друга двојица, поражен чежњом, хладноћом и умором, заспао. Три пута је Христос долазио у нади да ће Његови пријатељи провести ову страшну ноћ са Њим - три пута их је затекао како спавају.

На Тајној вечери, када је Христос рекао да ће га сви ускоро напустити из страха, Петар је рекао: Не! Ако те сви оставе, ја те нећу оставити... Христос му одговори: „Пре него што петао запева, три пута ћеш Ме се одрећи... И онда се ипак три пута одриче Спаситеља у тој страшној ноћи. Петар пати, носи овај осећај издаје у себи. Али на крају, управо њему Христос упућује питање: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. (Јн 21:15 ). Одговарајући искрено, без претварања: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим, поново добија име Петар, што на грчком значи „камен“. О томе Спаситељ говори: А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. (Мт .16:18 ).

Управо ово одрицање, али и способност да се и даље остане поред Бога, учинила је апостола Петра у јавности чуваром рајских врата, јер на вратима раја може стајати само онај ко познаје горчину греха и радост покајања.

Петар је заиста постао „камен“ на коме се градила вера народа, народно схватање Јеванђеља – књиге о томе како је Бог страдао за људске грехе.

Ово је вероватно најважнија поука апостола Петра: поред Христа, он се није плашио да буде свој, није се плашио да каже шта мисли, није се плашио да са позиције светске мудрости суди шта се дешава. Грешио је, али је увек знао да призна своје грешке, да тражи опроштај и да учи из својих грешака.

За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: foma.ru