Беседа о. др Радована Биговића у Центру за источне цркве у Регензбургу
Земља није наше власништво, већ дар Божији
Аутор: Епархија Средњоевропска
Човечанство данас, као ретко када, страхује за свој опстанак, јер је изглед земље унакажен у планетарним размерама. До неслућених размера је погођено њено тло, унутрашњост, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Прети опасност не само од уништења људског живота на земљи, већ и од уништења саме планете земље.
„Последице еколошке кризе постале су болне не само за природу него и за човека, који је у органском јединству с њом“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 13.1). Свакодневно слушамо о загађењу ваздуха, воде, глобалном загревању, о томе да прети опасност да изумру бројне врсте животиња и биљака. Екологија је постала нека врста световне религије. Њоме се баве многи, укључући и специјализоване установе: световне и религијске. Широм света готово се свакодневно организују скупови (семинари, симпосиони, конференције) посвећени екологији. Њој је посвећено све више стручних и популарних часописа и листова, радио и телевизијских емисија.
ТЕОЛОГИЈА ТВОРЕВИНЕ
Божанска икономија (економија), тј. Божија неизмерна љубав и промисао према човеку и творевини, потиче од грчке реч икономиа која указује на бригу, старање о окружењу или домаћинству (икос). То је такође корен и речи екологија. Постоје различите врсте економије: природна, људска, Божија. Савремена људска економија (посебно на евро-америчком континенту) изразито је потрошачка, конзумистичка. Циљ живота је што више произвести и што више потрошити. Важније је имати него бити. Та и таква економија озбиљно врши насиље над природном економијом, што се одражава и на однос према Божанској економији. „Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим?“, каже старозаветни пророк (Јез.34,18).
Бог је по својој слободној вољи и с љубављу створио читав космос и поверио га човеку као „принцу“ целокупне творевине на употребу и чување. Свет своје постојање дугује Богу. Он не постоји сам од себе и сам по себи. Судбина света зависи од односа човека према Богу. Христос је узео на себе људско тело (тиме тело целог космоса који се у малом налази у човеку - микрокосмосу) како би обновио и осветио (довео у заједницу са својим Оцем) сваки аспект и детаљ света. Све што је створио Бог - добро је.
Ширина и дубина хришћанског виђења космоса показује да је људски свет само један део величанствене и чудесне Божје творевине. На овај начин творевина престаје да буде нешто што ми објективно посматрамо и себично користимо, већ постаје целина где је очигледна свеопшта повезаност и суштинска међузависности свих ствари, што је св. Максим Исповедник назвао „космичком Литургијом“. У свету ништа не може да постоји само за себе. Све за своје постојање потребује друго. „Једно од битних начела на којима почива став Цркве у вези са питањима екологије јесте начело јединства и целовитости света који је Бог створио. Православље не гледа на природу која нас окружује као на изоловану, затворену структуру. Биљни, животињски и људски свет су узајамно повезани (ц. д.13.4). Такве ставове и представе сусрећемо у Библији и агиолошкој (светоотачкој) литератури. То се предивно манифествује у Поеми свим створењима св. Фрање Асишког (кога је Католичка Цркца прогласила покровитељм еколога и екологије), Житију Св. Прохора Пчинског (којег један број еколога у Србији узима и слави као свог покровитеља), у Молитвама на Језеру и Речима о Свечовеку св. Николаја Охридског и Жичког.
Сваки однос човека са природом спојен је са потребом и неумереношћу. Потреба се манифестује као немање (оскудица, нужда); неумереност се манифестује као расипање сувишка. На тај начин човек у себи самом инстиктивно поседује средство мерења колика је права потреба или где је штетна неумереност. Следи, дакле, да људи, обдарени слободном вољом, поседују дар да своју сопствену инстинктивну способност усмере ка одређивању својих сопствених граница. Тако себе налазимо у конфронтацији са овим условима: или смо изложени похлепи (која је према ап. Павлу идолатрија, Кол. 3,5), или у одређеној мери презиру па и мржњи према животу, творевини, природним благословима и даровима Божијим.
Првобитни човек је одбио да живи у складу са вољом Божјом. То је трагична реалност због које испашта и цела творевина. Почео је да гради идентитет на самоме себи, тј. да његово постојање буде мимо Бога и против Њега. У том тренутку свет је престао да буде дар Божји који треба неговати и чувати и постао је средство за задовољавање ничим обузданих потреба. Човек је постао биће које једе (Фојербах). Одбио је да обузда своје потребе, да употребљава свет, да делује у њему, да га чува у складу са Божјим наумом о творевини. Односи између човека и природе око њега били су поремећени у праисторијским временима, а разлог томе био је човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех, који се зачео у души човековој, кобно је утицао не само на њега него и на сав околни свет“ (ц. д.13.2). То има за последицу похлепни, грабљиви и насилнички однос према свету.
Када творевину не користимо на прави начин, нарушавамо хармонију у њој и природа онда негативно реагује. Окреће се против човека. Последице тога су: неуобичајно варирање температуре, тајфуни, земљотреси, вулкани, снажне олује, загађеност мора и река и многе друге катастрофалне. То је аларм да се нешто мора променити у људском понашању. Главни разлог непријатељског и насилничког односа према природи је човеков егоцентризам (гордост, самољубље, самодовољност). То самоуверење и самодовољност иду до самообожења, до претварања себе у религију. Човек данашњице безобзирно и брутално подчињава себи творевину Божју и проглашава себе за њеног власника. Отима је од Творца - јединог истинског власника. Власништво над земљом постала је светиња и неприкосновено право. Богу и творевини одричу се свака права. „Са хришћанске тачке гледишта природа није складиште ресурса за себичну и неодговорну употребу него је дом у којем човек није газда већ домоуправитељ; она је уједно храм у којем је он свештеник, при чему он не служи природи него јединоме Творцу“ (ц. д.13.4). И уместо очувања живота и слободе, ове деструктивне силе уништавају и угњетавају наше ближње. Човека обузима похлепа, допушта себи прекомерну употребу, без освртања на последице такве прекомерности.
Употреба атомских и нуклеарних сила из природе у ратне сврхе представља болест (гордост). Какав год да је начин наше претеране употребе, природну средину смо „натоварили“ таквим загађењем да је температура земље у порасту и многи природни балансирајући поступци су сада нестабилни, са свим што то са собом носи. Огромна количина енергије која се троши за савремене војне (ратне) машине, као и расипништво савременог живота које далеко надмашује данашње разумне људске потребе, чини два различита сектора, у којима је одговорност лидера и обичних грађана испреплетена на такав начин да свако има способност да уради нешто за побољшање општих услова. „Ако човечанство не стави тачку на рат, рат ће ставити тачку на човечанство“ (Џон Кенеди).
Данас научници, који се баве природном средином, истичу да постојеће климатске промене имају потенцијала да разоре и униште целокупни екосистем, не само људе већ и биљке и животиње чије је постојање ланчано повезано. Ово је све настало изборима и деловањем савременог цивилизованог човека и тиче се пре свега његовог стила живота. Апостол Павле је то изразио речима: „Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити и од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“(Рим. 8,20,22). Код већине људи постоји склоност да еколошку кризу доводе у везу са моралном кризом. Не спорећи одређену међузависност, ипак треба истаћи да се проблем не може решити само јуридичким путем, моралним паролама и апелима, јер су обе ове кризе условљене једном дубљом егзистенцијалном кризом. За решење проблема није довољна нормативна поправка и побољшање, већ промена самог начина постојања. Докле човек не усклади живот са вољом Божјом, еколошки проблем је нерешив и свет се налази у смртној опасности.
Код људи данас сазрева уверење да је загађење природе проблем свих људи, верујућих, неверујући, агностика, а нарочито младих људи који су свесни чињенице да човечанство има заједничку судбину.
Највише погађа чињеница да су све учесталијим загађењима највише погођени најсиромашнији људи на планети који су овом загађењу најмање допринели и најмање су одговорни (цариградски и васељенски патријарх Вартоломеј).
Широм света људи су погођени великим сушама. Некад плодна земљишта више не рађају, што доноси глад локалном становништву. Од Јужне Америке до срца Евроазије слушамо о отапајућим глечерима, од којих милиони људи зависе да ли ће бити снабдевени водом.
Наставити са загађењем природе није само глупост, већ је и грех против Бога и Његове творевине. О загађивању природе као греху, са смртним последицама, Црква и верске заједнице, треба стално да говоре.
Људи који данас живе у богатијим земљама, много више троше и искоришћавју земљине ресурсе. Евро-америчка цивилизација, која себе сматра хришћанском, својим технолошко-техничким изумима и њиховом злоупотребом прославила се уништењем и разарањем природе. Њена одговорност за опстанак планете и живота на њој је несразмерно већи у односу на друге цивилизације.
Када разумемо присну повезаност и међузависност свих личности и свих ствари у космичкој Литургији, тада можемо да почнемо да разлучујемо питања екологије и економије. Ово уништење природе заправо значи самоуништење живота човерчанства.
Чини се да у овом контексту треба указати на чињеницу да у хришћанству, Истока и Запада, постоје противречни ставови о природи (материји, творевини Божјој). Позитиван и негативан. Први је афирмисан у Библији, Литургији, Светим тајнама, богослужењу, већем делу патристичке литературе. Други у етици, новијој школској теологији, беседништву, уобичајеним свакодневним представама, народној побожности, конвенционалном говору.
У Великом требнику (најпотпунијој црквеној књизи разних обреда и молитвословља) постоји чинови освећења: ма које ствари, пчела, стоке, хране, воде, уља, мира, грожђа, сира и јаја, соли, вина, меда, пшенице, брашна, винограда, бадњака, траве, семена за сетву, врбе, нових рибњака, мора, реке, воденице, новог моста, икона, крста, храма, темеља нове куће, надгробног крста, пекаре, бунара, рибарских мрежа, гумна, новог гробља, тамјана, освећење јевањђеља, књиге, нове лађе, брода, оружја, војних застава, барјака, звона, болница, фабрика, кола... Све свете тајне користе материју, тј. имају за циљ да је очисте и преобразе. Најочигледнији пример је Света Евхаристија. Она најистинитије изражава став Цркве према творевини. Екологији природе мора да предходи, или (са њом да сапостоји), црквени (посни, аскетски) стил живота. Самоограничење на свим плановима „екологија душе“ је предуслов заштите творевине. Оздрављење и исцељење природе није могуће без Христа. Свет у злу лежи. Затрован је грехом, болестима. Болује од „болести на смрт“. Исти је случај и са човеком. Човек и творевина немају, по себи, способност оздрављења. Христос и Његова Црква су здравље и лек бесмртности (св. Игњатије) свега створеног и постојећег. Па ипак, то се не догађа независно и мимо човека. Кроз Цркву и у Цркви творевина има свој смисао, доживљава свој преображај и трасформацију. Изгубивши литургијски етос, престали смо да будемо ходочасници, на овој земљи, пуни поштовања. Свели смо се на небрижне, похлепне, конзуматоре или пролазне путнике. Употреба света и коришћење материјалних добара мора бити евхаристијско, доксолошко. Мора постојати правда и љубав у свим аспектима економске активности. Профит – а нарочито краткотрајни – не може и не треба да буде једини мотив наших активности. Љубав према материјалним добрима не сме да у нама парализује сваку љубав према истини, правди, доброти, другом човеку, Богу.
Унутар хришћанског света постоји и претрајава и један негативан однос према материји. Многи смисао живота виде као спасење од материје, тела, света а не као спасење света. Са материјалним се готово поистовећује свако зло. Платонизам, неоплатонизам, гностицизам, манихејство... током векова су нашли плодно тло у појединим хришћанским круговима. Сада они имају и хришћанско оправдање, хришћанску костимографију. То ствара располућеност унутар сваког хришћанина: супротставаљају се дух (душа, духовно) и тело (материјално). Од краја Средњег века у Европи се супротстављају вера и разум, наука и религија, сакрално и световно, Црква и држава (друштво). То је све изазвало несагледиве трагичне последице на еколошком плану. Наука, која је проглашена за највећу вредност и моћ, негирала је Творца, сагледавајући човека као аутономно и самодовољно биће, а материју као једину реалност. Тајна живота је редукована на материјалне процесе. Теолошке и религиолошке науке, бранећи Творца, често су западале у другу крајност. Ниподаштавале су и обезвређивале творевину. У неким случајевима творевини је одрицано свако супстанцијално значење, а давано јој само акцидентално (појавно) значење. Изгледа да аријанизам и монофизитизам нису никада до краја били побеђени. Први је тријумфовао на Западу, други је нашао плодно тло на Истоку. Презир према телу и глорификација душе још увек доминира у школској хришћанској етици, појединим црквеним школама, проповедима, публицистици и тзв. духовној литератури која је добрим делом опака црквена болест. То је данас и највећи узрок неспоразума Цркве са светом, посебно са младим људима. Религија и наука су протвиречиле једна другој на различите начине, али су, по свему судећи, добрим делом заједно радиле, иако несвесно, на уништавању Божије творевине (Ј. Зизијулас).
Еколошки препород није могућ без помирења вере и разума, науке и религије, духовног и материјалног, створеног и нествореног, Бога и човека. „Еколошка криза са којом се суочава читаво човечанство у нашем времену не може бити превазиђена уколико сва људска бића у свим доменима живота не удруже снаге у покушају да пронађу решења за њу “ (Ј. Зизијулас).
Највећи допринос Цркве разрешењу еколошке драме јесте првенствено у ономе што она јесте, али и у ономе што чини и сведочи. Од Ње се очекује да афирмише свој холистички поглед на свет. Човек је незамислив без органске повезаности са остатком творевине. Опстанак људског бића зависи од остале природе. Истинском човечанству неопходна је органска веза са осталом творевином, али је и твревини такође потребан човек да би себе остварила.
Човек усмерава творевину према Богу и против Бога. Евхаристијски приступ творевини је пут познања Бога света и човека. Човек се сједињује са Богом не психолошки (осећајем) и умно већ кроз Евхаристију (Причешће). Творевина је пропевдетика хришћанске теологије. За многе је природна теологија („теологија по звездама“) једина теологија.
Поједини социолози, теолози, а и други мислиоци често наводе да је један од узрока еколошке кризе тзв. урбани стил живота. Модерни човек је престао да идолатризује природу, све мање разуме њен језик и ћуди. Градови заиста јесу места отуђења, прво човека од човека, али и човека од Бога и творевине Божје. Ипак, градски живот, сам по себи, не мора да подразумева човеков терор над природом и њено свакодневно тровање. Посматрано из те перспективе хришћанство је урбана, градска вера, јер се појавило у ондашњим градовима, а тек касније у селима. Земаљски градови треба да су слике Небеског града (небеског Јерусалима). Човек може хришћански да живи и у селу и у граду и да воли природу или пак да је уништава.
„Природа се реално преображава - или страда - не сама по себи него под утицајем човека... Историја Цркве зна за мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадавање са творевином на најделотворнији начин утицали на жива бића“ (ц. д.13.5).
Велики протестански теолог 20. века Јирген Молтман опревдано је довео у везу људска права и екологију. Сматрао је да је нужно дефинисати, поред људских права, и права човечанства, права природе, права Творца. Уколико се то не деси, прети опасност да готово свакодневно проширење каталога људских права, озбиљно угрози планетну земљу, самим тим, и сама људска права.
Лист Црква, гласило Српске православне
Епархије средњоевропске, бр. 89
преузето са www.Православље.рс