Ко је данас миран? Ко није узнемирен, коме срце није растрзано? Ретко ћеш срести добродушно лице. Чак су и деца понекад попут одраслих, изгубила су ону дивну драж која тако привлачи к њима. Млади живе као у грозници, код одраслих су напети 'нерви', старци су лишени њима својственог спокојства, душевног мира. Живот је ставио на све свој печат. Свуда ври.

Ако сте боравили на обалама велике, водоносне реке, онда знате да када се река разбесни и огромни таласи почну да бацају чамац, спремни да га потопе у водене дубине, они који плове не треба да губе присуство духа. Напротив, треба појачано да раде како би савладали страшну стихију и спасили свој живот. Да бисмо испунили своју дужност, дужност хришћанина у садашње време, потребан нам је душевни мир, спокојство духа, а њега ће бити када наше срце изгара у дубоком убеђењу да Свеприсутни Господ, наш Отац, који царствује у свему свету и све управља ка добру, неће оставити нас, слабе и немоћне, да Он руководи животом свакога од нас, Његових створења, и да ниједна длака с главе наше, по речима Христа Спаситеља, неће пасти без воље Његове.

„Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“ – нека се овај возглас, који често чујемо током богослужења, разлеже не само у нашим ушима, него да допре до срца, до самог дна наше душе, и тамо нађе искрен и потврдан одзив.

„Да буде воља Твоја“ – нека ове речи Господње молитве, као умилни, топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојан однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају. Предати себе вођењу Божијем, склонити се под Његов топли, благи кров – у томе је главни услов срећног живота.

Сматрамо да је право време да, ради поуке, наведемо причу о једном монаху, који је у потпуности подчинио своју вољу вољи Божијој и наслађивао се великим душевним миром, задобивши од Бога чак и дар исцелења. Многи болесници оздрављали су само од једног додира његове одежде. Свуда су га дочекивали са великим уважавањем. Међутим, братија манастира много се чудила ономе што се догађа са њиховим сабратом, јер код њега нису примећивали ни знатније аскетске подвиге, нити строги пост, ни појачане напоре, нити ишта друго. Он је живео као и сви други, само се једнога строго држао: све што се дешавало са њим примао је драге воље и благодарио је Богу за то. Једно га је одликовало – потпуна преданост вољи Божијој.

Једном, док је монах лечио болесне без икаквих средстава, благодатном силом која је излазила из њега, настојатељ обитељи га је упитао на који начин људи који долазе к њему бивају исцељени?

– И сам се чудим томе што могу да им повратим здравље, одговорио је монах – стидим се што моја одежда има моћ исцелења, јер ја ни постом, ни другим монашким подвизима нисам заслужио такав дар од Бога.
– То је баш тако, – рече настојатељ – ми видимо да си ти обичан човек и да у теби нема ничега што би те издвајало од других.

Настојатељ је решио да по сваку цену открије прави узрок постојећег дара исцелења. Дуго је разговарао са монахом, настојећи да сазна све његове добре особине и да разоткрије тајну његовога срца. На настојатељево распитивање, благодатни инок је рекао:

– Сетих се милости коју ми Бог даде: ја постојано у свему саглашавам своју вољу са вољом Божијом. Никада не мислим о нечему што би било противно вољи Божијој, никада се не плашим догађаја који би могли да поколебају мој ум и ослабе срце. Никада се ни на шта нисам жалио другима и нисам поверавао своје јаде, исто као што ми ни срећни случајеви који ми падају у део не причињавају задовољство до те мере да бих се ради њих веселио више него у остале дане живота мога. Све што пошаље рука Божија примам једнако, како оно повољно тако и непријатно за мене, и не молим Бога да се све збива по мојој жељи, него хоћу да у свему буде Његова света воља. Тако, ништа ми не причињава нарочито задовољство, ништа ме не жалости и не смућује, ништа ме не чини срећним, осим саме воље Божије. Зато у свим својим молитвама само једно молим Бога: да се воља Божија у мени и у свим створењима Његовим свагда у потпуности испуњава.

Настојатељ обитељи веома се зачуди речима инока и упита га:

– Драги брате, реци ми шта си осећао јуче за време пожара који је избио код нас у обитељи? Зар се ниси и ти заједно са свима жалостио када је зли човек запалио наше манастирске зграде у којима је изгорело много пшенице?

– Не кријем, оче, – одговори инок – сав тај манастирски губитак није изазвао ни најмању жалост код мене, јер ја имам обичај да за све, и за жалосно и за пријатно, благодарим Богу и да спокојно примам и једно и друго, и уверен сам да оно што се догађа с нама бива по вољи Божијој, Који све управља на духовну корист. И зато ја не бринем и не мислим о томе да ли имамо мало или много хлеба и осталог за нашу исхрану, јер тврдо верујем да Бог може сваког од нас да насити једним комадом исто као и целим хлебом. И тако, ја мирне душе, непомућеног духа, проводим свој живот.

Зачуђен речима инока, настојатељ је још дуго расправљао са њим, настојећи да нагна брата да јасније изрази свој начин мишљења, своје погледе, да открије своје душевно настројење.

У једном од многих одговора настојатељу, смирени инок је, између осталог, рекао:

– Целодневним предавањем себе вољи Божијој ја сам тако напредовао у покоравању њој, да ако бих унапред и знао да је Бог мени предодредио да неизбежно будем послат у пакао, ја не бих стао да предузимам ништа против тога. Да кажем још и да, ако би било могуће да променим ово Божије одређење само изговарањем Господње молитве „Оче наш“, заиста вам кажем да не бих смео то да учиним, него бих се још јаче молио Богу да Он поступи са мном по Својој најсветијој вољи и да дарује Своју благодат, која може да ме утврди на векове вечне, да не мислим ни о чему што се противи Његовој светој вољи.

После подужег ћутања, игуман је, најзад, рекао иноку:

– Иди, љубљени, иди, оче, и приљежно испуњавај своје обећање Богу, које си ми споменуо. Ти си нашао небо изван неба и упамти да се таква благодат не дарује многима од Бога и да се неће наћи много таквих које нико не би могао узнемирити или увредити. Онај ко се свагда и свему са чим се суочава у свом животу, слаже са вољом Божијом, то јест прима све као да му је послано од Бога, тај је ограђен у свом животу чврстим и неприступачним бедемом!

Да буде у свему воља Божија!

Старац Сава Псково-Печерски