Мислим све најбоље и најлепше. Она увек оживи детињу радост у мени. Али да разјасним прво.
Симболи зависе од тумачења. Крст је био симбол срамоте и понижења јер су на њему распињани највећи злочинци. Након Христовог Васкрсења Крст постаје симбол победе живота над смрћу и као такав остаје до данас - међу хришћанима. Постоје они који Крст носе као украс, не верујући у његову силу, ни у спасоносно Христово дело. Постоје други који га презиру јер за њих симболише религију коју не воле, итд. Ми, православни, верујемо да Бог шаље благодат онима који се с вером у Васкрслог осењују крсним знаком. Да је до данашњег дана настављено са примитивном и крајње суровом казном какво је било распеће, могуће да би у многим културама крст и даље био знак срамоте, но то се нас као хришћана уопште не би тицало и с једнаком топлином и вером бисмо целивали Часни Крст Господњи.
Дуга је симбол савеза Бога и људи након потопа, што је описано у деветој глави библијске књиге Постања. После дуге кише долази сунце и дуга као знак наде и савезништва између Бога и људи. У стара времена, као знак помирења, завађене стране спуштале би видљиво своје ратничке лукове на земљу. Дуга је начин како Бог "спушта Своје оружје", Свој лук. Склапа мир и савез с људима.
Данас је један облик дуге некима постао симбол једне идеологије. Не могу да кажем да је то застава једног народа, или једне земље. Још чудније би било рећи да је то застава људи који имају одређене склоности или особине - јер онда би било небројено много застава, кад би се људи под заставама сабирали на основу склоности или особина. Једна је дуга, дакле, постала симбол идеологије у којој се многи сабирају и која има одређене циљеве.
Не улазим уопште у то да ли се неко слаже или не са том идеологијом, о томе се може дискутовати на другом месту и другом приликом. Само истичем да у хришћанском, па и у јеврејском и исламском схватању дуга је била и остала симбол савеза Бога са људима. Уједно је остала и леп, диван природан феномен. После велике кише, кад дође јарко сунце – видимо дугу. Често је тако и након великих животних потреса, кад после кише дође сунце, кад после трагедије дође велика радост, постаје јасно да је Бог веран Свом савезу. У споју воде и светлости, у тој игри контраста природе, настаје дуга којој се скоро сви ми, до данашњих дана, веселимо. И постојана и непостојана у исти мах, недокучива али - видимо њену лепоту, физички објашњиву али скоро мистичну, и њој се радујемо. Радујемо се, тим пре јер знамо да је симбол Божијег обећања како је уз оне који држе Његов Савез.
Неко други може да симбол дуге тумачи на свој начин, исто као што многи и крст тумаче на свој начин. То ме неће спречити да се дуги радујем, нити да је цртам са ђацима на веронауци.
Марко Радаковић Авденаго
facebook.com