„Погледајте безбројне војске светих. Нико без бола није узишао на небо, него су сви узишли уз мноштво невоља“. (Авва Исак)

Бол – то је тема врло озбиљна, тема која се тиче свих нас. То је појава која стално омета човека, јер бол сам по себи није ништа добро. Нико од нас се не слаже са болом, не прима га, чини све да га избегне. То осећање бола не прима сама наша природа, јер нас Бог није створио за то да бисмо осећали бол. Напротив, из Светог Писма знамо да нас је Бог сместио у сладосни рај, то јест у рај наслада, радости и среће. Знамо и да нас је Бог саздао бесмртне, без икаквог додира са трулежношћу и болом, да бисмо свагда живели у радости која се природно јавља од општења са Богом. Ипак, онда је дошао тренутак човековог слободног избора, раскид односа са Богом, отпадништво човека од љубави Божје. Пошто је човек нарушио заповести Божје, у свету се јавио бол, који свако осећа и телесно и душевно. На тај начин бол се у свету пројављује у веома различитим облицима.

Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од Њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.

Друга грешка у односу с Богом је питање, оно велико питање: а што је Бог то допустио да се мени деси? И почињемо да ропћемо на Бога. Ако не ропћемо на Бога, ево другог питања: а шта Господ чини поводом свега што се око нас збива? Зашто Бог допушта зло у овом свету? Зашто Бог све трпи и не прогони зло, ако је кадар да све промени? Какав је одговор Божји на ту велику и претешку појаву каква је бол?

Ако се човеков живот ограничава на седамдесетак – осамдесет година онда је, заиста, тај живот пука трагедија. Имаш седамдесет година, и провео си их у сузама, невољама, болу. Значи ли то да је човек „уклет“? Значи ли то да је човек трагично биће осуђено на бол и смрт и да нема никакву другу перспективу? То није тако. Одговор налазимо у личности Христовој, која нам даје другачију димензију живота. Кад је дошла пунота времена, Милосни Бог је постао Човек и живео међу нама, а затим уништио смрт, поломивши све стреле којима нас је ђаво стрељао. Сада се све те стреле враћају и рањавају самог ђавола.

Христос је победио смрт и из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претварамо у чашу сладости, а смрт у живот.

Кроз бол откривамо колико нам је важан Крст Христов. Сам Господ је по Својој људској природи окусио чашу бола и смрти до такве мере какву није окусио нико од људи. Нико никад неће осетити већи бол од Христа зато што нико никад неће имати Његову безгрешну и Божанствену природу. И Он је заиста осетио бол и зато није правилно говорити: „Он је Бог, и зато што је Бог, имао је силу да све поднесе. То није тако. Сведок је – Еванђеље. Свети апостоли, описујући молитву Христову у Гетсиманији у последњу ноћ пред распеће, кажу да се Господ налазио у стању унутрашње борбе, и да се свим силама Свог бића молио Небеском Оцу, не због смрти која Му се ближила, него због бунта људског рода против Бога. Због велике љубави Божје према човеку и због бола који је осећао због човека, Његов је зној био крвав. (И будући у борењу, мољаше се боље; зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу. Лк. 22,44.) Господ се облио крвавим знојем! Нико од људи се не може молити до крвавог зноја као Христос! То је немогуће!

Тако пред собом као Првомученика имамо Самога Христа, Који је подносио бол и Који може да нас схвати. Имамо првосвештеника Који може да нам састрадава у невољама (Jeвр. 4,15). Како каже апостол, Господ је кадар да помогне онима који трпе искушења и страдају. Он је први пострадао и поднео муке, невоље и смрт и на тај начин може да нам помогне у нашим невољама, страдањима, у свему што преживљавамо.

У Старом Завету се сведочи о томе да су Јевреји, кад су лутали по пустињи, већ сасвим изнемогли од жеђи, дошли до извора воде која је била горка и отровна. Тада је Бог Mojсију указао на дрво, и рекао му да га узме, баци у извор, и да ће вода постати слатка и питка (Излазак 15,25). Тај штап је био једна од најважнијих праслика Крста Христовог.

Спустимо Крст Христов у горку чашу наших страдања, и тада ће горке воде бола постати слатке, отровни извори постаће целебни за човека, постаће лек вечног живота, тако да ће се бол из нашег непријатеља претворити у нашег добротвора. Нежељени бол постаће жуђен, и то није никакав мазохизам. Ми знамо да болом и „Крстом дође радост целом свету“. Знамо како да се правилно односимо према болу, невољама и самој смрти јер можемо живети скупа са Христом у Његовом вечном и – бесконачном Царству.

На тај начин, бол се у Цркви не укида, него се правилно користи, претемељује, преображава. Нашим трпљењем, постојаношћу, сталним сећањем на Бога та горка чаша постаје слатка чаша бесмртности. Бол тако за нас није више страх и трепет, него поље борбе и подвига. Као што спортиста трчи на стадиону и кад добије пехар заборавља сав напор и све тренинге, тако и хришћанин, гледајући славу која ће се јавити (Рим. 8,18) и видећи вечна блага Царства Божијег, заборавља горчину бола и смрти. Тако да с трпљењем треба да излазимо на борилиште (Јевр. 12,1) невоља, искушења, испита. У чему је тајна? У томе што гледамо началника и савршитеља вере Исуса (Јевр. 12,2), то јест свагда пред собом видимо и као путовођу имамо Господа нашега Исуса Христа, Који нас теши.

Бол је велики дар и ако га правилно користимо постаје благослов. Морамо посматрати бол са стајне тачке Царства Небеског. Шта год нам се деси у животу, то није ништа према ономе што ће нам Бог дати у Свом вечном Царству, и садашња привремена страдања нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8,18). Тамо ћемо добити награде за наше болове и патње, а не у овом животу. Ако хоћеш да у овом животу добијеш одговор, у себи ћеш имати на хиљаде „зашто“, а ако будеш гледао са осматрачнице Царства Божијег, примићеш бол као велики благослов.

То је Божји одговор на патњу људску. Он човеку не даје лажно обећање да ће бол укинути, него му обећава да ће га преобразити из проклетства у благослов. Авва Исак каже: „Погледајте безбројне војске светих. Нико без бола није узишао на небо, него су сви узишли уз мноштво невоља“. Не треба ни мислити да су свеци „безболно“ или с мало патње прошли кроз живот. – Свако, ко год да је и шта год да је, носи свој крст. И ако нисмо физички болесни, ако се још нисмо телесно разболели, носимо крст своје староадамске природе, крст греха наших, који нас мучи и кињи. Пред овим тамним обзорјем наш пут може обасјати само Распети Господ, Који је светлост свих распетих људи. Он, Који нам је рекао: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. (Мт. 11,28) — баш Он је та Велика Тајна, која нам доноси утеху.

Амин.

митрополит Атанасије (Лимасолски)