Покајте се, јер се приближило
Царство Небеско (Мт. 3,2)

Док не постанемо свесни греха, не можемо да добијемо опроштај од Бога. "Схватање греха је почетак спасења" - говори блажени Августин. - "Ако човек скрива, Господ открива; ако човек таји, Бог јавним чини; ако човек признаје, Бог прашта".
Често људи долазе на исповест и не знају шта да кажу - о покајању, као да нема шта да се каже! Душевне очи су њихове затворене, душа спава мртвим сном. Зашто спава душа? Зашто је човек у тако страшном стању?
ђаво зна шта је главно у делу спасења - искрено покајање, и гађа у сам центар: лишава људе исповести. И ево резултата: човек не контролише своја дела, речи и мисли, разум његов се помрачује, он не види своје грехове и не примећује да је преступио закон Божји. Грех постаје навика, улази у природу човека и живи у њему. И он се више не плаши смрти, ни пакла, чак ни Страшног суда. "Шта Бог да..." - говоре многи из навике. А Бог је дао Свето Писмо и судиће у Задњи дан свима нама по вери и делима.
Грех не само да нашу душу заражује злом већ трује и све око нас. "Сваки грех, чак и најмањи, утиче на судбину света", каже старац Силуан. И обрнуто, покајање наше благотворно се одражава на околину, радује је.
Једном духовнику је дошла жена и жали се: код куће је сасвим лоше, муж безбожник, иконе ломи, деца у цркву не иду, не моле се, комшиница ме мрзи, хоће да ми пакости. Почела да се исповеда, и испоставило се да има много смртних грехова. Покајала се, причестила и отпутовала, а кроз три месеца поново је дошла: "Оче, ето чуда! Вратила сам се ја кући из манастира, и све се променило. Муж каже: ти у храм одлазиш, књиге читаш - могла би и нама нешто да прочиташ. И почео је да чита Јеванђеље; затим је отишао у цркву, исповедио се, затим смо се ускоро венчали. И деца, видевши како се отац променио, такође почела да одлазе у цркву, и комшиница мирно разговара, осмехује се. Ето шта значи покајање!
"Грех је највеће зло у свету" - каже Јован Златоуст. Наши неокајани грехови - то су нове ране које ми наносимо Христу Спаситељу. То су страшне живе ране наше душе, и ожиљци од њих остају за читав живот.
Само у Светој Тајни Покајања могуће је очистити и исцелити душу. Покајање нас извлачи из бездана греха, порока и страсти, и уводи на врата Раја. Сам Господ дочекује нас раширених руку и прима као блудну децу. Богу треба стремити, као што мало дете стреми својим родитељима када је несташно: плаче, моли за опроштај, обећава да ће се добро понашати, и родитељи који га воле праштају му. Тако и Отац наш Небески, када долазимо к Њему са искреним покајањем, са сузама, прашта нам и даје благодат, даје је, ништа не тражећи. Свети Теофан Затворник каже да се у исповести ми ослобађамо од ђавола, као од непријатеља и злочинца, који нам штети дотле док га ми не примећујемо, а чим га приметимо - одмах бежи од нас.
У исповести нам се дају од Бога благодатне снаге за борбу са грехом, са пороцима и страстима.
Покајање почиње само тада када човек схвати да је грешан, да му грехови сметају да живи, трују душу. Уколико човек грехове своје не види то значи да је озбиљно духовно болестан, и за Бога његова душа умире. Ову душу већ не муче грехови, ђаво јој је везао руке и ноге, очи њене духовне су затворене, уши не чују, уста су онемела. Као у гробу: не чује, не види, не осећа. Када се човек разболи, први знак да није здрав је одвратност према храни. Тако и код оног ко се духовно разболео настаје одвратност према молитви, према свему духовном. Он не жели да чита Свето Писмо, он не жели да иде у храм, а уколико себе принуди и дође, онда касни на службу, не остаје до краја, за време службе се мучи и мисли: када ће крај. И грехове своје он не види. Ово се догађа због тога што је далеко отишао од Бога, од Светлости. Док нисмо пришли Богу, не живимо по Његовој вољи, налазимо се у мраку и не видимо своје грехове. Душа је наша црна, и сваки нови грех - то је нова црна мрља на њој, а на црном се црно не види...
Велики грешници увек сматрају себе праведницима, а свеци - великим грешницима. Они живе у светлости Христовој, виде чак и најмање мрљице у души својој и схватају своју недостојност пред Богом.
Духовном старцу је дошао ученик и рекао: "Авва, ја духовним очима видим анђеле". Старац му је пак одговорио: "То није подвиг. Ето, када духовним очима будеш видео бездан грехова, као морски песак, то ће бити велики подвиг." Свети оци говоре: блажен је човек који види, не анђеле, већ грехе своје.
Зашто ми не видимо своје грехове? Зато што не контролишемо себе, своје поступке, речи и мисли, закон Божји не поштујемо, окорели смо у греховима и тако смо се саживели са њима, да грех већ ни не сматрамо грехом.
Нама је познато да је апостол Петар у почетку био слаб духом и да се одрекао Христа, али затим је горко заплакао, покајао се, и било му је опроштено. У животу сваког од нас догоди се таква ноћ, када усред наших безакоња почиње да нас буди глас савести који разобличује оне који су се одрекли свог Спаситеља и разапињу Га својим гресима.
И ето, када човек схвати да је грешан не сме се чекати и одлагати покајање. У нашем духовном животу као да постоје два "календара": један Божански, а други ђавољи. Божански се зове "данас", "сада". Сада се обрати Господу, сада се покај, јер сутра већ може да буде касно. А ђавољи "календар" се зове "сутра", "касније": "Остави за сутра, данас си ти још млад, живи за своје задовољство, покајаћеш се касније кад остариш."
Не сме се запустити болест, иначе ће она постати смртоносна; не сме се одлагати покајање - то ће одвести у духовну смрт. "Не одлажи до сутра, томе сутра никад нема краја" - говори свети Јован Златоуст.
Покајање грешника - то је празник на Небу; Анђели и сво небо се радују једном једином грешнику који се каје - небеске силе славе када се на земљи врши покајање. Старац Силуан каже: "Ко се каје у њему је Дух Свети, и он још на земљи личи на Господа, а ко се не каје, он личи на лукавог."
Свети Јован Златоуст каже да грех оставља на нама такву мрљу коју не могу опрати ни хиљаду извора, већ само сузе покајања. Кад нема суза покајања, које очишћавају душу, душа ће ослепети.
А шта ако немамо суза покајања, ако је душа хладна, празна? Клекни на колена пред Распећем, моли Бога, Матер Божју, да се смекша срце, моли се, читај Јеванђеље. Срце је наше од камена, а Реч Божја је - вода жива: пашће на камен и постепено ће га размекшати. Стани пред Распеће и помисли на то, да Сам Господ гледа на тебе са Крста и види тебе, зна сва твоја дела и мисли. Шта ћеш рећи Њему када се појавиш на Суду? Како и чиме ћеш се оправдати?
Епископ Теофан каже да само покајање за спасење није довољно, потребна је одлучност променити себе, оставити пређашње грехе. И када се од срца тако заветујеш, Господ помаже. Тако, Марија Египатска, чим се заветовала да ће оставити развратан живот, одмах је узмогла да прекорачи праг храма и да уђе у цркву, куда је раније нису пуштали њени грехови. Она је била велика грешница. Седамнаест година је провела у блуду, а када се покајала, отишла је у пустињу и тамо је 17 година - исто толико колико је и грешила - водила борбу са злим духом блуда, и тек после тога почела је да се подвизава у духовном животу. Четрдесет седам година проживела је она у пустињи и достигла велику светост.
Ма какве грехове да учинимо, ни у ком случају не смемо да падамо у очајање, да се бојимо да нам Господ неће опростити. "Очајање човека је велика радост за ђавола" - примећује преподобни Варсануфије Велики. Ми не треба да очајавамо већ да памтимо да Отац наш Небески има такву љубав према нама какву није имала ни једна мајка према свом детету за читаву историју рода људског.
КАКО СЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ИСПОВЕСТ
Многи сматрају себе верницима, одлазе у цркву, моле се, а не знају да се кају, не виде своје грехове.
Како се научити кајању?
За то треба стално контролисати себе, своје поступке, речи и мисли. Чим приметиш било шта рђаво, одмах се обратити са скрушеношћу Богу: "Прости, Господе мене бедног, и помилуј!". А затим исповедај грехе пред свештеником. "Ујутру преипитај себе како си провео ноћ, а увече - како си провео дан, саветује Свети преподобни авва Доротеј. - и усред дана, када се оптеретиш помислима, испитај себе." И преподобни Симеон Нови Богослов, говори: "Врши сваке вечери суд на собом, како си дан провео: да ниси осудио некога? Да ниси досадио некоме речима? Да ниси погледао страсно на нечије лице?"
За исповест се треба припремити унапред: о свему размислити, сетити се свих грехова, проћи по урвинама своје душе, и обавезно записати, јер може се догодити да одемо свештенику на исповест, а ђаво може помрачити разум - све можемо да заборавимо.
"Ко се привикава да буде свестан свога живота на исповести овде, томе неће бити страшно да да одговор на Страшном Суду Христовом" - говори Свети праведни Јован Кронштатски.
Грех је у нашој души - као змија под каменом. Ако подигнеш камен - змија ће отпузити; ако откријеш грех - душа ће се ослободити од њега. Треба само све детаљно испричати духовнику, добити преко њега од Господа разрешење, а затим принети достојне плодове кајања, то јест учинити добра дела. "Покајањем - говори свети Јован Златоуст - ја називам не само одвраћање од ранијих рђавих дела, већ и више намеру да се чине добра дела." И прво наше добро дело је - исповест, зато што исповест уништава неправду, измирује нас са Богом, враћа души мир и спокој, а то значи - дарује радост и наду нашим ближњима.
ТАЈНА ИСПОВЕСТ
У последње време практикује се "општа" исповест: излази свештеник, чита неколико молитава, наброји неколико грехова а затим покрива сваког ко је дошао на исповест епитрахиљем и чита разрешујућу молитву: "Праштам и разрешујем вас од свих грехова". И кроз такву "исповест", кад човек сам не казује ниједан свој грех, пролазе хиљаде: и крштених и некрштених, а затим иду да се причесте. Можда је неко читаве ноћи пио, лумповао, псовао, неко је убио дете у утроби, неко се обраћао врачарама, екстрасенсима, или је сам врачао... Сви иду да се причесте, да приме у себе Живог Христа. Но, Господ је строго упозорио: Не дајте Светиње псима (Мт. 7, 6); Христос никад неће ући у непокајану душу. Бог само у чисте душе улази; зато се такви људи причешћују себи на осуду.
Опасна је "општа" исповест. Још је двадесетих година познати проповедник, свештеник Валентин Свенцицки, упозоравао: "Свако ко практикује 'општу' исповест, макар и у најбољем њеном облику, мора да зна да он даје свој допринос антицрквеном делу... 'Општа' исповест није допустљива у било ком облику, и у било ком случају."
Црква - то је духовна болница где се исцељују душе. Пре исповести свештеник говори о томе да Христос невидљиво стоји испред оног ко се исповеда примајући исповест његову, и зато: "Не стиди се, не бој се, већ кажи све у чему си згрешио!" И додаје да ако утаји човек грех, онда ће се тај грех умножити. Памти, говори свештеник исповеднику, да си ти дошао у духовну болницу, да не изађеш неизлечен.
Свештеник треба сваког појединачно да прими, да саслуша.
Зашто се многима допада "општа" исповест? Зато што смо горди, самољубиви и ђаво наводи на нас лажан стид: "Како ја могу то да кажем свештенику? Нећу да се кајем, стид ме је. И шта ће свештеник да помисли о мени, још ће и да ме изгрди". Ми сви желимо да у очима других будемо мили, чисти, добри! Но, духовника се не треба плашити. Духовник све најстрашније грехове зна: пред њим су прошле хиљаде људи. Њему је радост када се човек чистосрдачно каје. Тако да се треба стидети греха, и не стидети се покајања. Исповедати треба све грехове, и најмање такође.
Како се одвија тајна исповест? На почетку свештеник чита посебне молитве и подсећа нас на грехове. Свако има грехове своје, али постоје и општи, њих и именује духовник (читајући свима општу напомену о греховима):
Сагрешио сам, Господе, неверовањем, маловерношћу, сумњом у питањима вере; безосећајношћу ка милости Твојој; заборавом заповести Твојих; незахвалношћу Теби, Богу; религиозним "слободоумљем", сујеверјем, равнодушношћу према истини, заносом према неправославним веровањима - теософијом, спиритизмом, јогом; сумњао сам у Твоје Божанске истине, одрицао сам Тебе, Господе, гунђао сам на Тебе; призивао сам Те узалуд и псовао име Твоје, изговарао сам име Твоје без страхопоштовања, у празним разговорима и шалама:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, у томе, што нисам посећивао храм Твој свети, лењио сам се да Ти се молим код куће, био сам расејан на молитви, каснио сам на Богослужење, допуштао са себи разговоре и шале у храму, излазио сам из цркве за време службе, нисам поштовао празнике, постове и посне дане, проводио сам их недостојно:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, непокорношћу и осуђивањем лица свештеничког чина, непослушношћу према оцу духовном, непажњом према гласу савести, неисповедањем грехова због аљкавости или лажног стида, тврдоглавошћу, самооправдавањем:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, приврженошћу новцу и раскошним предметима; обузетошћу страстима према људима, љубомором, завишћу, уживањем у греховним мислима; сагрешио сам жудњом за задовољствима; духовном попустљивошћу, уображеношћу, охолошћу, гордошћу, презиром према људима, потиштеношћу, очајањем, злурадошћу, злопамћењем, раздражљивошћу:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, брбљањем, непотребним смехом, осуђивањем ближњих, оштрином у речима, свадљивошћу, подругљивим примедбама, подсмехивањима, цепидлачењем, увредом, разметањем, непристојним шалама и разговорима, гунђањем, гажењем обећања, богохулним разговорима, погрдним речима, клетвама, ширењем гласина које оцрњују људе, лажју, клеветом, потказивањима:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, лењошћу, бескорисним губљењем времена, занемаривањем потреба породице, занемаривањем дела хришћанског васпитања деце, прождрљивошћу, преједањем, пушењем, пијанством, употребом наркотика или стимуланса, занетошћу хазардним играма (коцкање и клађење), занетошћу својом каријером и успесима у животу, похлепношћу, користољубљем, занетошћу својом каријером и успесима у животу, похлепношћу, користољубљем, шкртошћу, расипништвом, одбијањем помоћи сиромасима:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, лицемерјем, аљкавим поступањем са светим предметима, посвећивањем особите пажње својој спољашњости, погледом на неког са жудњом, гледањем непристојних филмова и часописа, слушањем музике која изазива грубе и страсне жеље, слушањем непристојних прича, заводљивим понашањем, блудом, прељубом, полним изопаченостима и телесним гресима, којих је срамно присећати се, чедоморством (абортусима), суровошћу, преваром, присвајањем туђег, крађама, узимањем мита, испољавањем гнева и злобе, грубим понашањем према ближњима, непомирљивошћу, одмаздом, грубошћу, дрскошћу, враџбинама, гатањем, мађијама, спиритизмом, астрологијом:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
Сагрешио сам, Господе, безброј пута, нарушио све Твоје Свете заповести, речима, делима, мислима и свим својим осећањима (чувствима), душом и телом, хотимично и нехотимично. Сагрешио сам приступајући Светом Причешћу без дужне припреме, без скрушености, страхопоштовања и страха Божјег:
кајем се, Господе, помилуј и опрости!
После тога, када нас свештеник подсети на основне грехове, почиње тајна исповест, у којој се збива покајање. Ако би смо имали отворене духовне очи могли бисмо да видимо како се дешава покајање, као што је то видео свети Павле Препрости. Њему је Господ, због простодушности, даровао духовни вид, и он је духовни свет видео тако као што ми видимо земаљски. Сваком ко хоће да се покаје, прилазе Анђео Чувар и ђаво. Анђео чувар чека да човек у потпуности открије све своје грехове, а ђаво наговара: "Не треба све да говориш: шта ће о теби помислити духовник? Господ је милостив. Он ће ти и тако све грехове опростити". Човек почиње да се каје, казује грехове, и из његових уста излазе духовне змије различитих величина. Уколико све грехове именује, онда све змије из њега излазе. Духовник покрива његову главу епитрахиљем и чита разрешну молитву, и у то време Сам Господ говори: "Опраштам и разрешавам те од свих грехова твојих". Демон ишчезава, а приступа човеку Анђео, који се радује, и душа људска се радује и ликује. И Анђео Чувар ставља венац на главу покајника, и тај, освећен, одуховљен иде ка Причешћу.
Видео је Павле Препрости и друго. Пришао је на исповест грешник, почео је да казује своје грехове, и из његових уста тако су почеле да излазе змије различитих величина. Решио је да каже један велики грех и почела је да из његових уста излази велика змија. Но, затим се човек постидео и није исповедио грех до краја, и змија се вратила у њега. Духовник пита: "Није ништа остало?" - "Не - каже - није остало". И духовник је покрио главу епитрахиљем и почео да чита молитву: "Опраштам и разрешавам" - а Господ говори: "Не опраштам и не разрешавам". И човек је отишао са утајеним грехом, а Анђео Чувар почео да плаче. Демон тада приступи човеку и рече: "Ето, тако увек поступај, Господ је милостив, Он зна немоћи човекове, Он ће теби и тако све опростити."
И ево, ова два човека прилазе чаши да се причесте, да приме у себе Живог Христа. Онај, ко се достојно покајао, достојно се и причестио Светим, Пречистим и Животворним страшним Христовим Тајнама. А онај ко се није покајао отишао је од чаше тужан, са умноженим грехом. Анђео је причешће од њега одузео и уместо Тела Христовог дао му је угљен немилости...
Дешава се да човек једноставно набраје грехове, а осећања покајања нема. Таква исповест се Богом не прима. "Покајање само на речима, без намере да се исправиш и без осећаја скрушености, назива се лицемерним" - говори свети праведни Јован Кронштатски. Духовник посматра ако се човек каје. Ето, дошла је жена и каже: да је некада абортирала, али се у томе на прави начин није кајала, а сада је дошло покајање. И она рони горке сузе, душа њена пати, и исповедница обећава да никада више неће да учини овај грех. Духовник, видећи тако дубоко покајање, мада даје епитимију, ту жену пушта Причешћу. И долази друга: такође говори да је абортирала, али... без било каквог осећаја кривице, равнодушно, и духовник је не пушта ка причешћу дотле док она свог греха не постане свесна. У таквим случајевима човек се не сме огрешити о духовника, жалити се, тражити: "Допусти да се причестим!" Божју благодат силом и виком нећеш освојити.
Оптински старац Варсануфије каже: "Искуство показује да се само онда човек смирује када у потпуности признаје себе кривим и каје се због свог греха, не покушавајући да га умањи у туђим очима". Бог гледа не на речи већ на срце.
Два монаха су се у манастиру посвађала. Најзад је један одлучио да замоли брата за опроштај, покуцао је на врата његове келије, али му овај чак није ни отворио. Дошао је други пут, исто се поновило. Тада је он отишао код старца за савет. И старац је рекао: "Ти си одлазио са мишљу да оправдаш себе. У дубини душе ти се још ниси покајао. Иди, од свег срца моли за опроштај". Монах је схватио, покајао се, поново отишао брату и овај му је отворио врата, примио га са љубављу и опростио му.
Још треба знати да на исповести треба говорити само своје грехове, а не туђе.
Који су најтежи грехови? Непостојање у нама праве, живе вере у Бога. У Цркву не идемо сваке суботе, недеље и за празнике. А Црква је - Тело Христово; глава овог Тела је - Сам Христос. Апостолско правило каже: ко није био недељом у цркви три пута узастопно, Духом Светим се избацује из Цркве и налази се у тами, под влашћу ђавола. Само кроз покајање Господ нас измирује и присаједињује светој саборној апостолској Цркви.
Непоштовање постова, једење средом и петком мрсне хране - то је такође тешки грех, зато што је у среду Христос био осуђен, у петак - разапет; то су - дани жалости.
Грешно је, такође, када идемо на спавање - Богу се не молимо, ујутру устајемо - не молимо се, пре јела и после, а такође у току дана пре сваког посла Богу се не молимо и ни за шта Му не благодаримо.
Ступамо у брак, али живимо невенчани - чинимо блуд, а блудници Царство Божје не наслеђују. Апостол Павла каже: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10)
Тешке, смртне грехове треба оплакивати до саме смрти. Ево, на пример, један од њих у наше време веома распрострањен: абортус.
Многи на исповести кажу: ми нисмо убијали. "Да ли сте имали абортусе?" - "Да, десило се." Па то и јесте директно убиство: збиља, убити мало дете и убити одраслог - једнако је пред Богом. Када се човек зачиње у утроби мајке, он одмах добија од својих душу, и зато, убијајући дете у утроби, мајка убија човека, мада се он још и није појавио на свет. На дан Страшног Суда, сва деца која су убијена у утробама мајки, појавиће се пред родитељима, и родитељи ће морати да дају одговор за свој преступ пред Богом и пред њима.
Велики су грехови блуда, прељубе, то јест, супружничке неверности, а такође грехови содомије. На исповести треба бити посебно пажљив са овим греховима.
Душа човека никад не бива празна, у њој је - Дух Свети или дух зао. Како да сазнамо какав дух живи у нашој души? Уколико немамо потребу за молитвом, за љубављу према Богу, ближњима, ако не живимо по законима добра и љубави, већ по законима зла, ако све време желимо да правимо изгреде, да неког увредимо, повредимо, осудимо, а сами при томе да се погордимо, значи у нашој души живи зао дух. И такав човек се види одмах, ма где био: код куће, на послу, у превозу, у реду - он свуда и подједнако, непрекидно излива прљавштину у речима и чини лоше поступке.
Блуд и прељуба
Ови грехови су толико страшни да о њима треба говорити посебно. Зли духови на блудним митарствима се хвале да блуд избегавају само малобројни, јер су сви људи сластољубиви, сви су склони телесним греховима, а мало њих се због тога каје: ђаво наводи на људе лажни стид. Треба умети смело и дубоко се кајати, ако си већ имао смелости да безумно грешиш. Блудничити - није срамота, а исповедати блуд је - срамота!? Суманута "логика"!
Треба се увек сећати да ћемо на дан Страшног Суда све своје непокајане грехове видети, као у огледалу, и сви ће они бити откривени. Онда ће нас спопасти истински стид, зато што ћемо тада стајати пред Богом и Анђелима лицем у лице. И уколико ми свесно утајимо на исповести бар један грех, онда нам наша исповест неће бити на спасење, већ на осуду.
Телесни грехови су посебно распрострањени у наше време, када је свет запљуснуо прљави талас порнографске литературе и филмова. Људи су научили живети у разврату и чак га и не сматрају грехом.
Но Господ нам је дао заповест: Чули сте да је речено: Не чини прељубе. А ја вам кажем да сваки који гледа жену са жељом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме. (Мт. 5, 27-28 ). Ето какву чистоту и светост тражи од нас Христос!
Грехови блуда и прељубе - то су страшни смртни грехови. Уколико их човек не окаје, они затварају врата обитељи раја, јер кроз њих ништа нечисто неће ући; они руше породична огњишта, лишавају човека разума, испуњавају памћење нечистим сећањима.
Сладострасност, говоре Свети Оци, понор је, у коме је погинуло велико мноштво душа. Задовољство које се добија при бешчасном задовољавању полног нагона брзо пролази, а прљави траг у души и животу остаје заувек.
Господ ће нам судити не само за дела већ и за мисли: чедност је не само чистота тела већ и чистота душе. Целомудреним се сматра онај код кога су ум и сва осећања целосна. Зато ми, пре свега, треба да научимо да се боримо са нечистим помислима. Без тога је немогуће напредовати у врлинама, духовно се усавршавати.
За оне који уживају у блудним помислима нема наде на спасење; и обрнуто, они, који их не примају, већ побеђују молитвом, добијају венце од Бога.
У писмима светогорца Серафима описује се поучан пример. Једна игуманија је васпитавала у манастиру сиротицу. Девојка је певала и читала за певницом, а када је напунила 18 година, умрла је. Игуманија се 40 дана молила и постила да јој Господ открије у каквим се обитељима Раја налази њена васпитаница, и 40-ог дана она је видела да се земља отворила и огњени таласи су избацили девојку. "Дете моје, ти си у огњу? - са ужасом је узвикнула игуманија. Зашто се се нашла овде?" - "Мајко, моли се за мене - рекла је ова - ја сам заслужено кажњена. У храм је долазио младић, и док сам певала за певницом, ја сам уживала гледајући га, наслађивала се блудним помислима и у мислима блудничила са њим, а духовнику се због тога нисам исповедала, стидела сам се. И ето, сада се мучим у огњу..."
Кајати се треба и онда када се дешавају нечисти снови: они говоре о нечистоти душе. "Када се душа за време сна саблажњава нечистим сновима онда то значи да она није достигла савршену чедност", упозоравају Свети Оци.
Због чега се јављају телесне страсти? Њихов основни узрок, а и свих других - је гордост и осуда. Свети Јован Лествичник каже: ако је човек запао у блуд, пре тога је он упао у гордост. Осудили смо неког за овај грех, погордили смо се да смо сами у њему невини - и Господ допушта да паднемо у исти грех. Зато се треба трудити да не примећујемо туђе грехове, већ се само молити за човека. Телесне страсти настају због гурманства (прождрљивости). "Онај ко угађа трбуху и хоће да победи духа блудног личи на оног ко хоће да уљем угаси ватру" - каже преподобни Јован Лествичник.
Неког је монаха у манастиру јако искушавао зао дух блуда. Он је рекао о томе једном старцу, замолио да се помоли за њега, али му није било боље, блудна страст га је мучила све више. Он је опет дошао старцу, а овај се зачудио: "Па ја сам се молио за тебе... Не помаже? Шта да се ради, помолићу се још". И почео је поново да се моли. Тада му се јавио сам зао дух и рекао: "Узалуд се трудиш! Чим си почео да се молиш, ја сам га оставио, али он има свог сопственог злог духа: он веома воли да сито и укусно поједе и много одспава."
"Одмери хлеб и с мером пиј воду, и зао дух блуда побећи ће од тебе" - саветују Свети Оци.
Корисно је да се много трудиш, касно увече - да не једеш, идеш у дуге до умора шетње, да се молиш по пуном правилу, да спаваш на тврдом и у прохладном, да скратиш време сна, а када се пробудиш - да одмах устанеш, да се не башкариш у кревету.
На блуд наводи читање непристојне литературе, гледање саблажњивих слика, порнографских издања, загрејаност еротичним спектаклима и њихово посећивање, игранке, слобогно опхођење са лицима супротног пола, двосмислене шале и досетке, пожудни погледи и понашање.
Помисли, саме по себи, још нису грех, зато што се оне појављују независно од наше воље. Главно је да се са њима душа не слаже и да се бори: злом духу се чак ни у мислима не сме попуштати. Ако су врата отшкринута, змија ће се истог тренутка увући. Тако је и са помишљу: довољно је само да је ослушнеш, да се на њој зауставиш и да се насладиш њоме - и она је већ овладала човеком.
Старац Силуан, када је дошао као искушеник у манастир на Атосу, борио се са блудном помишљу тако тешко да је чак помишљао да оде из манастира и да се ожени. Но тада је он био још неискусан и није знао како да се са овим бори, а затим је отишао код искусног старца и открио му своје стање. Старац му је рекао: "Никада не примај ни једну блудну помисао". Силуан је почео да се бори пажљивије, и зао дух је одступио. За 40 година, живота у манастиру које су уследиле иза тога, Силуан ни једну блудну помисао ни једном није примио.
Уколико се боримо са помислима и одбијамо их, онда нам се то не урачунава у грех него у подвиг.
Једном су два монаха ишла кроз насеље и, једном од њих је пет пута долазила помисао да изврши блудни грех. Он се исповедио о томе духовном оцу, и овај је рекао: "Мени је било откривено да си ти пет пута одбијао помисли, и ја сам видео изнад тебе пет венаца".
Дакле, главно је - одлучност да не попустиш пред искушењима која воде у грех. Неки је монах, трпећи искушења блудом, претио злом духу: "Иди у мрак, сотоно, зар не знаш да ја, макар и недостојан, носим удове Христове?" И блудно искушење је одступило тако брзо да се монах чак и чудио, и није престајао да слави Господа.
Својим снагама ми, наравно, не можемо ништа учинити, у овој борби треба се надати помоћи Божијој, молити се, призивати Матер Божију, свете угоднике, међу којима нарочито - свету мученицу Томаиду, преподобног Мојсија Угрина, преподобног Јована Многострадалног. Ови свеци се поистовећују са онима који су, по речима преподобног Јована Лествичника, "победили тело, природу своју победили, постали натприродни, а такав човек мало по чему или чак ни по чему није мањи од анђела."
"Ако те запали огањ пожуде телесне, супротстави му огањ паклени - и огањ пожуде твоје сместа ће се угасити и исчезнуће" - говори свети Јован Златоуст.
Значи, главно је - сећање на смрт и страшне паклене муке, а такође и чисто срдачно покајање, исповедање помисли, често причешћивање Светим Христовим Тајнама, непрекидна молитва Исусова.
Ми смо дужни да водимо непомирљиву борбу са ђаволом који нас наговара на грех. ђаво мрзи чедност и чистоту, а у наше дане посебно се труди да улије у ум човеку да од живота треба узимати све што је могуће, да је живети у чистоти за човека штетно. Чак и многи "лекари" упорно саветују болесницима "да повећају полну активност", а у суштини - блуд, да би се ослободили од ове или оне болести.
-
Свети Димитрије Ростовски говори о великој тајни Светог Причешћа: "Када ми стављамо гвожђе у огањ, оно се усијава; човек је сличан гвожђу, а Тело Христово је огањ који пали, и када се човек сједињује у Светој Тајни Причешћа са Христом, он постаје огњен; и као што болесник не може очима да гледа сунце, тако и зли духови не могу да гледају оног ко је достојно примио Тело Христово".
Светитељ Григорије Богослов каже: "Пре ћу ја дати тело своје да растргну пси, него Тело Христово - недостојнима".
Онај који жели да се причести мора достојно да се припреми за ову Свету Тајну. Припрема траје неколико дана и тиче се како телесног тако и духовног живота човека. Телу се препоручује полно уздржавање, то јест телесна чистота и ограничавање у храни - пост. У дане поста се искључује храна животињског порекла - месо, млеко, јаја, и, у строгом посту, риба. Хлеб, поврће, воће употребљавају се у умереној количини. Ум не треба да се распршује на свакодневне ситнице и да се забавља безначајним.
У дане поста потребно је присуствовати богослужењима у храму, ако дозвољавају околности, и још усрдније испуњавати кућно молитвено правило: ко обично не чита све јутарње и вечерње молитве, нека чита све у потпуности, ко не чита каноне - нека у ове дане чита бар по један канон.
Уочи причешћа треба присуствовати вечерњем Богослужењу и прочитати код куће, осим обичних молитава пре спавања, покајни канон, Богородичин канон и Анђелу Чувару.
Чита се такође канон пред причешће и, ко пожели - акатист преслатком Господу Исусу Христу.
После поноћи већ се не једе и не пије, јер је установљено да се приступа Тајни Причешћа наште срца.
Ујутру се читају јутарње молитве и све које следе пред Свето Причешће, осим канона који је прочитан претходног дана.
Пред Причешће је неопходна исповест.
Родите дакле род достојан покајања, призива пророк Јован Крститељ (Мт. 3, 8 ). У покајничке дане Великог Поста Црква призива: "Душо моја, устани, што спаваш? Крај се приближава!"
Крај се приближава... Не одлажи исповест, пожури да се покајеш! Преиспитај сав свој живот, сети се свих грехова. Свештенику је дата власт од Бога да "свеже и одреши" наше грехове. Велико олакшање добија свако ко се удостоји да спере своје грехе у Тајни Покајања и очисти савест. Ништа нечисто у Царство Небеско не улази.
Наше помисли су у потпуности откривене Господу, Свецима и Анђелима. И уколико ми не научимо да чисто мислимо овде, на земљи, онда ће се на Небесима наша нечистота разоткрити пред свима.
Теже од свих схватају своју нечистоту људи који су горди. Такви не виде свој грех и пребивају у сталном заваравању себе самих и сувишном надимању. Они су самозадовољни и ретко завирују у дубину своје савести. Но, савест је тешко обманути. То је глас Самог Бога, који нас изобличује.
Сваком живом створу дата је слобода воље. Како ћемо је употребити? Да ли ће нас наша дела и намере приближавати Богу? А да ли смо чистог срца и са љубављу чинили своја добра дела? Господ увек види срце твоје, хришћанине. Шта је у њему - смиреност или гордо уздизање, стрпљење или раздражљивост?
Памти, хришћанине: разбојник, који је висио поред Христа на крсту, покајао се са смиреношћу и ушао у Рај после Господа. Господ му је опростио и примио га. А Јуда искариотски је био ученик Христов, али је издао Учитеља, и не покајавши се, због гордости своје пошао у пакао. Непојамни су путеви Господњи.
Веруј, хришћанине, Господ учвршћује сваког ко долази к Њему са покајањем. Господ помаже да одолимо греху и да га не понављамо.
НАЈВЕЋИ ГРЕХ НАШЕГ ВРЕМЕНА
Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех.
Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Грех је нешто што се уселило у људску природу. Иако неприродан и противприродан, он је постао као нека друга природа у човеку. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење зБог претварања у навику и његовог честог понављања.
Наравно, чинити грех већ је не мало зло. Али грешити и немати осећање греха и стида за грех је оно што је језиво и опасно, што посведочује и постаје знак моралног распадања и пропасти.
Ако човек греши и осећа своју слабост, признаје свој пад, то је знак да још увек постоји нада покајања, поправке и подизања. Ако пак греши сматрајући то за нешто природно, законито, правилно, чак зашто да не - и за подвиг, спретност и способност, то је оно што је "горе од сваког зла". Посуновраћеност и бестидност су најнижи пад до кога може доспети човек као разумно биће и друштво као заједница људи. "Зло је грешити", каже свети Јован Златоусти, "али још је веће зло поносити се својим гресима."
На једном другом месту овај велики зналац људске душе и анатом људског друштва додаје и ово: "Зло је чинити гадости, но ако постоји стид код онога који их чини, зло је упола мање. А кад се неко њиме кити - то представља врхунац бестидности. Овај први постајући свестан после пада, временом се може и подићи; онај пак који се хвали грехом, лишава себе исцељења које даје покајање."
Опасност која настаје из таквог односа према злу је очевидна. Налазимо се пред унакажењем моралног чула, пред тријумфом духовне окамењености. Та и таква духовна клима и став узима у наше време узнемирујуће размере. Она подмукло и безобзирно подрива темеље како заједничког тако и друштвеног живота. Нису у питању само јавни скандали појединаца и расипање друштвеног новца, неосетљивост за морална начела и јавна бестидност. Ради се о обликовању "Новог морала" и типа "новог човека за кога је свеједно добро и зло, врлина и грех; за кога је бестидност већа "врлина" од стида, самољубље и саможивост - једини бог и господ.
Неразликовање добра и зла рађа духовну отупелост и окамењеност, раслабљеност сила отпора у човеку; човек престаје бити имун на зло и силе зла, на грех и болест. Трулеж и распадање улазе у човекове кости, човек постаје роб болесне пасивности и незаинтересованости. Такво стање је стање наркозе које води неминовно смрти душе и тела и распадању свих виталних унутарњих човекових сила и покретачких импулса.
Тај отров духовне неосетљивости за грех и за зло шири се као куга више од сиде или било које друге болести и трује плућа модерног света. Шта је страшније и од најстрашнијег? Кад и хришћани оболе од те болести на смрт. Хришћани којима је показан пут живота и пут смрти, који су стекли дар разликовања светлости од таме, добра од зла, Бога од ђавола. Хришћанин који изгуби осећање за грех, престаје бити хришћанин. А тиме престаје бити човек. Од тог духовног мртвила до нечовечности је само један корак.