Христос се рађа – прослављајте! Христос с небеса – сусрећите!
Христос на земљи – узвисите се! Пјевај Господу сва земљо!“
Тим ријечима почео је своју божићну бесједу Свети Григорије Богослов и од тада, ево шеснаест вјекова оне звуче у нашем црквеном богослужењу постављајући нам једна те иста питања: У чему је значај Христовог рођења за свакога од нас? Како да дочекамо Христа који силази са небеса? Како се ми можемо вазнијети са земље на небо? Како можемо прославити Христа својим животом?
Многе религије које исповиједају једнога Бога обећавају човјеку да се може у некој мјери приближити Богу, осјетити Његово присуство и близину. Али, ниједна религија, осим хришћанства, не даје могућност човјеку да упозна Бога као брата, као пријатеља. Кроз оваплоћење Сина Божјег, по ријечима Преподобног Симеона Новог Богослова, постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама на равним основама, да би подијеливши нашу судбину и проживјевши наш живот, добио право да нам каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити. Истину о томе да нема провалије која дијели Бога и човјека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човјека - очи у очи, лице у лице.
Тај сусрет се дешава у нашем срцу. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу, постао човјек и проживио људски живот: родио се у Витлејемским јаслама, бјежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у кући столара, крстио се, изашао да проповиједа, ходао по Галилеји, Самарији и Јудеји проповједајући Царство небеско и лијечећи људске болести, претрпио муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Све то ради тога да би се збио тајанствени сусрет, да би се срушила преграда између човјека и Бога, коју је подигао људски гријех (...)
Историја Адамовог грехопада је историја цијелог људског рода и сваког човјека. Адамов гријех понавља свако од нас када се удаљава од Бога и гријеши. Али Христос се оваплоћује за сваког од нас и зато је Христово спасење Адама и наше спасење. „Раздријеши се свезани Адам, слобода пак свима вјерним дарова се“, каже се у канону који се чита на повечерју уочи Божића. Кроз Христа се свим људима враћа та богоподобна слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили кроз гријех и отпадање од Бога. Свети Григорије Богослов назива Богоовлапоћење „другим стварањем“, када Бог поново ствара човјека, примајући на себе људско тијело, „другим општењем“ између човјека и Бога: „Постојећи почиње да постоји, Нестворени се ствара, Богати постаје сиромашан кроз примање плоти како би се ми обогатили Његовим Божанством... Шта је нова тајна? Ја сам имао лик Божји и изгубио га, а Он узима моје тијело да би спасао и лик, и мене обесмртио. Он ступа у други контакт с нама, који је много бољи и узвишенији од првога.“ У оваплоћењу Слова се дешава, према мишљењу Светог Јефрема Сирина „размјена“ између Бога и човјека.
Бог од нас усваја људску природу, а нама дарује своје Божанство. Кроз оваплоћење Слова дешава се обожење човјека. „Слово се оваплотило, да би се ми обожили“, каже Свети Атанасије Велики. „Син Божји је постао Син човјечји, да би синове људске учинио синовима Божјим“, казао је Свети Иринеј Лионски. Обожење за које је човјек био предназначен самим чином стварања и које је кроз грехопад изгубио, враћено му је кроз оваплоћено Слово. Управо се у Христовом рођењу дешава потпуна обнова људске природе. И не само у том јединственом Рођењу које се десило прије двије хиљаде година у Витлејему, него и у овом Христовом рођењу које се опет и опет дешава у нашим душама. Јер људске душе су „животињске јасле“ које Бог чини смјестилиштем свог Божанства и храмом својим. Човјек је у грехопаду „постао сличан бесловесним животињама“, али Бог долази палом човјеку и од његове душе чини мјесто у којем се дешава тајанствени сусрет између Њега и нас.
Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човјеку који прилази Христу. У дубокој ноћној тишини Слово Божје се оваплотило на земљи: тако се оно оваплоћује у ћутљивим дубинама наших душа – тамо гдје разум ћути, гдје су ријечи исцрпљене, гдје људски ум предстоји Богу. Никоме знан, на земљи се родио Христос и само су магови и пастири, са анђелима дошли да га дочекају. Тако се тихо и непримјетно Христос рађа у људској души, а она му излази у сусрет, зато што се у њој разгара звијезда која води Свјетлости.
Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва примљена и услишена, да је „Бог дошао да се усели у нас“ и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа срећемо у Евхаристији, када причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом одједном осјетимо да је наше сопствено тијело проткано Његовом Божанственом енергијом и да нашим венама тече Божја Крв. Ми Христа дочекујемо и у другим Тајнама Цркве, када се кроз додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за живот вјечни. Ми срећемо Христа у нашим ближњима, када се наш ближњи одједном отвара пред нама и ми видимо гдје у његовој скривеној дубини сија лик Божји. Ми срећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове или када видимо његово јавно и изненадно мијешање у ток историје. Управо тако изненадно и неочекивано се умијешао Бог у живот човјечанства прије двадесет вјекова, када је својим рођењем преокренуо читав ход историје. Управо се тако Он рађа поново и поново, у душама хиљада и хиљада људи и мијења и преображава читав њихов живот, чинећи од невјерника вјернике, од грешних светитеље, спасене од губитника.
Нека празник Христовог рођења буде празник рођења Христовог у нашој души и нашег препорода у Христу. Ућутимо за свијет, како би се у нашој души родило Божје Слово и напунило нас Божанством, свјетлошћу и светошћу...