Kaда се сетим својих првих пар великих постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда…

Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки пост обећавам себи како ћу што више да се искључим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противничког тима јурну у напад, а екипа која је остала са играчем мање налази се у конфузији и једва избацује лопту са половине покушавајући да се мало пресабере и организује.

Чини ми се да нема поља живота у коме ми тада не крену искушења и проблеми. Расејавајући енергију и време на све то, мало остаје за молитву, читање, размишљање. По правилу, тада ме сустигне туга, јер - ето - опет је прошло скоро половина поста а ја једва да сам имао осећај да постим. И тако годинама, пред сваки пост уђем са намером да живим као Његош на Ловћену када је током Васкршњег Поста писао “Лучу Микрокозма“, а на крају се осећам као у “Трејнспотингу“, живим у сталној јурњави решавајући проблеме само са жељом да дође тренутак када ћу да се одвојим од света (начини за то одвајање су, наравно, потпуно супротни).

Временом сам на личном примеру схватио, а касније кроз искуства других Хришћана и светих отаца потврдио, да у једном добу духовне зрелости пост престаје да буде стално пребивање у благодати и постаје - борба. Својствено људској природи је да одмах жели све, па и ми Хришћани осећај благодати и Божијег присуства желимо да имамо “на дугме“, чим у календару буде први дан Поста. Али, то не иде тако, то јест, ми смо и даље далеко од тога. Ако је хришћански живот - непрекидна борба, онда је најлогичније да врхунац те борбе буде током поста. Циљ поста није он сам по себи, тј, одвајање од страсти, већ сједињење са Христом. Пост и све оно што га чини (молитва, подвиг, осамљивање…) јесу само пут, а циљ је Причешће, као врхунац те наше борбе. Пред примање Христа у себе, треба се погледати у (духовно) огледало и преиспитати - јесмо ли дали све од себе да сада будемо спремни за сједињење са Христом.

Овај Божићни пост специфичан је по условима у којима свако од нас живи, а које диктира “спољни свет“. Пропагандом су људи успешно удаљени једни од других. Где је ту онда позиција Хришћана?

Онима који исповедају веру у Христа не сме да влада страх. Такође, Црква је заједница у којој je ближњи предмет моје љубави и жртве. Човек није бројка, већ Личност која носи слику Бога у себи! Зато током овог поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Себично би било да се под изговором поста склонимо од ситуације око нас, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.

Хришћани данас воле да представљају како живимо у последњим временима, како никад није било теже бити Хришћанин… Ја мислим управо супротно - никад лакше није било бити Хришћанин! И то сада, у овој години, више него икад! Свуда око нас је прилика за жртву и подвиг. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Одбаченима је потребан осећај заједнице. Болеснима је потребна помоћ. Слуђенима и изгубљенима је потребан путоказ. Сада није време за удаљавање већ за давање себе ближњима.

А онда, када станемо на молитву, тада треба да сву ту њихову патњу и слабост коју смо осетили и за коју немамо решење препустимо Господу, помоливши се за њих. Тада Господу на старање поверавамо и преплашену баку, и револтираног, безнадежног пријатеља, и зараженог познаника у изолацији, и све оне безнадежне и престрављене људе које ломи болест, оне на самрти… А благодат ћемо, након свега тога, добити тамо где је Христос директно “дели“ - на Светој Литургији.

Извор: manastirklisina.com