„Не могу да волим непријатеље“, често чујем од верника. Да, то могу рећи и за себе. Са горчином и стидом, јер требало би да волим своје непријатеље. Ово су директне речи Христове: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.“ (Мт. 5:43-48)

И онда почињем да размишљам. Шта се дешава? Господ даје Својим ученицима (а и ми, савремени хришћани, Његови смо ученици) заповест да воле своје непријатеље. Ову заповест је немогуће тумачити у пренесеном смислу, овде је све крајње јасно и разумљиво. Волите, благосиљајте, чините добро, молите се. Ако је ово немогућа заповест, зашто нам је онда Господ дао? А ако је то изводљиво, зашто онда то не можемо учинити, иако то желимо? Зашто се сви покушаји да волимо оне који нам изазивају бес и гађење завршавају неуспехом?

На ово питање стално сам чуо стандардни одговор: то значи да се недовољно трудите! Наравно, нисам једини који сам чуо такав одговор, он се стално помиње црквеном окружењу. Знам случајеве када су људи почели да се труде још више, а завршило се дубоком неурозом. Другима, који су се максимално трудили такође то није успело и једноставно су напустили Цркву. Не залупивши вратима, тихо су отишли. А неко се, остајући у Цркви, једноставно помирио са својом слабошћу, доживљавајући себе као лошег ђака који ће заувек понављати први разред.

Иначе, ово се не односи само на заповест љубави. Са другим заповестима ништа није лакше. На пример, немогуће је не надати се богатству, живети за данас (разјаснићу: богатство није само у новцу, то су и таленти, способности, корисне вештине, професионализам и тако даље). Или заповест да се не суди. Или о сексуалној апстиненцији (укључујући борбу против одговарајућих мисли). Човек покушава да контролише своје мисли и осећања, пролазе године, десетине година - а ствари су и даље исте. Да, ово се не односи на све, али на многе... Вероватно чак и на већину.

Осећати себе као губитника је такође био својствен и мени, посебно у првим годинама након што сам постао члан цркве. И наравно, сва ова питања су ме мучила. Како да се односим према чињеници да ме Бог позива на савршенство, али ништа од тога ми не успева? Ако верујете озбиљно, ако сматрате да је Јеванђеље више од мудре књиге, онда морате да живите по њему. Али, мени то не успева. Ако не иде, онда се не приближавам Христу. Кршим завете дате у тајни крштења. Или, ако се присетимо израза „хришћанин је Христов ратник“, не испуњавам заклетву.

Штавише, неки су због овога на крају имали неуротичну реакцију, што је понекад доводило до сасвим очигледне менталне болести.

Неуроза је озбиљна болест и стога се наша психа интуитивно брани. Најчешћа линија одбране је признавање самом себи: „да, ја сам губитник, никада нећу научити таблицу множења, а да не спомињем математичке формуле. Оне нису за обичне људе попут мене, они су за посебно напредне. То је за светитеље. А ми нисмо свеци, мало се тражи од нас. Да би се Бог смиловао на нас, довољно је да не чинимо апсолутно монструозне грехе, односно да не убијамо, не пљачкамо, не силујемо. И сви ови еванђеоски идеали - волите своје непријатеље, не жудите, будите као деца често нам нису оствариви. Ми смо од светости удаљени колико је и месец од нас.“

Шта је овде јасна грешка? У идеји да „ходимо духовним путем“ мислимо да смо сами, да нам је Бог дао задатак и, као строги учитељ, стоји иза нас и завирује у наше свеске, нечујно исправља грешке, да би нас касније свечано оценио са двојком. У ствари, Црква ово не учи, то једноставно није тачно. Духовни живот човека гради се на основу синергије, односно заједничког деловања човека и Бога. Дозволите ми да вам дам аналогију: да бисте се спасили, потребно је да подигнете камен тежак тону. Многи кажу: „Ово није за мене! Могу да подигнем највише педесет кила!“ Да, али осталих девет стотина педесет ће подићи Господ. Али, да би Он то учинио, морају бити испуњена два услова. Прво, треба да Га замолите за то. Он поштује нашу слободу и не делује на силу. Друго, и даље морате да подигнете својих педесет килограма.

Нема потребе да се трудите да сами подигнете тону и постанете неуротични због немогућности да то урадите. „Све или ништа“ је веома честа и веома опасна замка.

Како проћи између неурозе и равнодушности? Мислим да је одговор у речи „постепено“. Што више желите да постигнете идеал, то вам иде лакше. Али не одмах, већ постепено, полако. Ово је пут који траје цео живот, и то не прав, већ врло, врло кривудав, не ком доживљавамо многе падове.

Шта из овога следи? То да се не заваравате да се идеал постиже тренутним и, штавише, трансценденталним напором воље. Наша воља није толико увежбана за такве искораке. Али нема потребе да се убеђујете да је томе бескорисно тежити, да је идеал недостижан, да је као далеки хоризонт.

Идеал је дат од Бога, он је недостижан само људским силама, али човек није сам. Постоји стара парабола из патерикона о томе како човек после смрти пита Бога зашто за живота није видео очигледну помоћ одозго. Бог му као одговор показује његов живот - два реда трагова стопала у песку. „Видиш, у најтежим околностима, био сам поред тебе!“ И онда човек примети да се на једном месту, уместо два реда, протеже само један. „Значи да ми овде ниси помогао, да ниси био поред мене, овде од Тебе нема ни трага!“ - каже увређено. „Ово су отисци не твојих, него Мојих стопала“, одговара Господ, „Кад су у твом животу била таква искушења, да ниси имао снаге да сам идеш даље, Ја сам те носио на рукама“.

Сећам се и догађаја из Јеванђеља када су, чувши речи Христове да је лакше камили проћи кроз иглене уши, него богаташу ући у Царство Божије, Његови ученици зачуђено упитали: па ко се може спасти? (Матеј 19:25) И добију одговор: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће. (Мт 19,26).

Вратимо се на тему немогућности да волимо своје непријатеље. Када сам, надахнут јеванђељском заповести, покушао да их волим, покушао сам да вештачки створим у својој души нека дубока осећања, упоредива са љубављу према ближњима. Касније сам схватио да је то био погрешан начин.

На крају сам одлучио да треба да поставим остварив циљ. Односно, немојте бити инспирисани мржњом, бесом. Покушајте да се према непријатељима односите што је могуће мирније, односно смањите степен емоција. Поступајте према њима како се у заповестима захтева. Иако немате пријатна осећања према њима, немојте им наносити штету, не псујте их и помозите им ако су у озбиљној невољи и то је прави пут. Јер оно што се од нас овде тражи нису осећања (која изнутра спонтано настају), већ дела која су разумно изводљива.

Даље, што је такође сасвим оствариво, за које нипошто није потребан трансцендентални вољни напор, јесте молитва за непријатеље. Наравно, молити се за њих не значи тражити од Бога да они, душмани, и даље успевају у својим зверствима, па да им све буде потаман. У таквој молитви треба да се прилагодите чињеници да су они непријатељи само вама, али не и Богу. Чак и ако Га они сами мрзе, Бог их ипак воли. И зато, треба тражити њихово спасење, што значи – њихово покајање, буђење уснуле савести, очишћење загађеног ума. Морамо молити Бога да искористи све могућности за њихово духовно исцељење. То ће бити испуњење Христове заповести.

Подсетимо се да је реч љубав, о којој читамо у Јеванђељу, агапе, преведена са грчког, а главно значење ове речи није толико љубав колико унутрашњи доживљаји и дела љубави. Агапе је, једноставно речено, делатна љубав, дело милосрђа. Христос нас позива на дела љубави према нашим непријатељима, а не на саосећање према њима.

Али морате се молити не само за непријатеље, већ и за себе. Односно, треба да замолите Бога да вам помогне да постепено идете ка љубави и према онима које волите недовољно или погрешно. Погрешно - у смислу да је љубав коју пружамо себична, не достиже ону о којој је писао апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, названу „Химна љубави“.

Што јаче и чистије волимо своје ближње, лакше ћемо угасити своју мржњу према онима који су нам далеко. И у сваком случају, треба се молити да наше душе буду способне за праву љубав. Као што је блажени Августин писао, обраћајући се Богу у својој исповести: Уска је кућа моје душе да би ушао у њу: прошири је.

Да ли ће се ово одсуство мржње икада претворити у љубав боље је и не нагађати, јер то само Бог зна. Али мислим да ће се сигурно проширити - ако се и кућа душе прошири и очисти од прљавштине. Зато што трезвено гледам себе, схватам да ми Бог још не може дати љубав према свим Хитлерима и осталим злотворима - јер таква љубав неће стати у мене.

А мислити да сам сада дужан да волим зликовце у малој кући моје душе, онда тиме издајем Христа. Нема потребе да покушавате да скочите са прве степенице на последњу. Сломићете се.

Виталиј Каплан
За Фондацију "Пријатељ Божији" превео Иван Попов
Извор: foma.ru