У затвор ме је довео злочиначки, грешни начин живота. Моја породица је била за комунизам, атеистичка, иако су за Васкрс фарбали јаја, па сам чак и ја са шест година крштен. Истина, никад више нисам био у цркви. И нисам имао никакав „лични сусрет са Богом“. А у затвору, када је дошло покајање, нисам знао како да ублажим своје стање: душа је моја плакала и није се могла утешити, јер још нисам познавао Господа. Дао сам све од себе да неким радом отупим овај бол, али није много помогло.

Једном сам седео у ћелији, схрван затворским животом. Осећао сам се као да сам у ћорсокаку. И из овог понора очајања, последњим снагама, зазвах Бога. Био је то крик душе. И одједном осетим да је Господ близу, Он чује! И као да је камен пао са мојих рамена. Хтео сам да Му се некако захвалим, јер ме је буквално извукао из пакла! Али нисам знао како.

Почео сам да читам Свето Писмо. Посебно ме је дирнула прича о разбојнику који се покајао на крсту. Нисам разумео како Бог може не само да опрости разбојнику, него и да му првом отвори врата Раја?!

Духовна глад у мени је све више расла. Почео сам да идем у затворску капелу – наш свештеник ју је тада освештао у част Светог Николаја Чудотворца. Тамо је висила икона Спаситеља Нерукотвореног, а када сам се молио, лице Христово као да је оживело. Осетио сам: сада је Он овде са мном. У тим тренуцима ме је обузела таква љубав, која се ни са чим не може упоредити...

То је било када сам први пут ушао у наш затворски храм - раније, због лошег понашања, нисам смео да идем тамо. Тај дан памтим као чудо: тамо сам срео свог будућег исповедника, оца Ђорђа, исповедио се и причестио први пут.

Отац ме је благословио да читам на клиросу. А онда је некако изашао из олтара за време службе, извео ме, покрио епитрахиљем и благословио ме да бринем о храму. Чак су ми и сузе потекле са лица. Схватио сам да је то воља Божија.

Наравно, искушења нису нестала. Осим тога, затворска управа ме и даље није увек пуштала у храм – нису могли да верују да сам се заиста променио. Али сам ја сигурно знао: сусрет са Богом ме окренуо за 180 степени. И они који су били у близини су то видели и покушали да схвате шта ми се догодило. Чак су се заинтересовали за веру – неки из радозналости, други искрено. Неки су долазили у храм и одрекли се прошлости пред мојим очима...

Било је то невероватно време! Осећао сам се као беба, коју Господ буквално носи на рукама: даје ми и сузе нежности, и молитве, и снаге да Му служим чак и у таквом окружењу. Хтео сам да приђем свакоме и кажем да га Бог воли, да је милостив!

Постепено, све моје тежње су се усредсредиле на једно: како да очистим своје срце, како да спасем своју душу? Читао сам Јеванђеље, трудио се да запамтим сваку реч, покушавао да схватим ко ће ући у Царство Божије. И све више сам постајао свестан колико сам слаб и више нисам знао шта друго да тражим, осим спаса.

Оно што је мени било вредно у прошлом животу - новац, моћ - све је сада изгледало као сујета. Буквално сам на себи осетио шта то значи: Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати (Матеј 6:33). Мада, наравно, непријатељ људске расе не спава, а ви се стално спотичете. Али сваки пут мораш устати и кренути даље, али ако не можеш, пузи за Богом! Јер ако ме сутра Господ позове к себи, са чиме ћу доћи? То ме је заиста забринуло.

Када сам изашао из затвора, имао сам два пута: стари и нови. Нећу да лажем - криминал је обећавао леп живот, а ја сам пуштен буквално као просјак. Стога сам, далеко од греха, одмах отишао своме духовнику. Свештеник је благословио да му помогнем у олтару. Била је светла васкршња недеља и био сам захвалан Богу на овој прилици. И за то што је било оних који нису дали да останем без паре на улици.

Отприлике годину дана сам живео и служио у својој цркви: мало по мало навикао сам се на живот у слободи – прво сам ложио пећ у цркви, па пекао просфору... А онда сам упознао своју будућу жену. Венчали смо се и сада полако постајемо црквени.

Радим у нашој болници и идем у затворе истим изгубљеним људима, какав сам некада и сам био, да бих разговарао са њима. И слава Богу, Који нам отвара све путеве служења ближњима! У томе сам пронашао нови, прави смисао живота.

Максим