А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. (Гал. 2:20)
Да ли заиста желимо да живимо са Богом? Да ли од Бога само желимо да добијемо нешто овоземаљско, ововремено, и да ли се задовољавамо стварима овога света? Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и саме себе, али тада проналазимо Бога, вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.
Када нам је све лепо, слатко и једноставно, ми постајемо страшни. Невоље, неуспеси и падови нас отрежњују и мењају наш поглед на сопствене слабости, али и на слабости других људи. Тек тада почињемо да схватамо ко смо заиста и колико нам је потребна Божија помоћ.
Наше приближавање Богу није у томе да постајемо све бољи, да достојно приступамо Причешћу, да се све више молимо или да постимо све строже, већ да свакога дана све више схватамо колико смо грешни. Наша нада није у томе да кажемо: „Како сам ја добар!“, већ: „Како је Бог смирен, како ме Бог воли!“ Није важно да кажемо: „Данас сам спреман да приступим Чаши“, већ: „Господ ме чека.“ Само нам Христова љубав даје снагу да се боримо са собом и својим гресима.
Циљ
Све почиње малим корацима: узмемо молитвеник, упалимо кандило или свећу, читамо јутарње и вечерње молитве, почињемо да разговарамо са Богом, да Га нешто молимо, да Му захваљујемо, да од Њега нешто тражимо.
„Покажи ми, Господе, пут којим да пођем, јер к Теби уздигох душу своју.“ (Пс. 142:8)
Ако смо расејани и заборављамо на Бога, наш ум постаје игралиште демонских мисли и помисли. Демон нас мучи, долазе туга, грех и искушења. Хришћански живот је борба, стицање благодати Светога Духа, просвећивање ума и очишћење срца. Тада наш живот постепено постаје Богоопштење.
Зато треба поставити себи циљ. И у овоземаљском животу човек има циљ. Неко жели да упише факултет, да заврши студије, да нађе добар посао. За сваки такав циљ човек мора да се потруди. А хришћански циљ треба да буде: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама.“
Можда се, међутим, ствари неће одвијати онако како смо замислили. Можда ћемо пожелети да све оставимо, а нико нас неће слушати, никоме нећемо бити потребни и нико неће приметити нашу љубав. Људи ће можда рећи: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, смејаће нам се, оговарати нас и клеветати. И то је нормално. Не треба због тога одустати, већ рећи: „Господе, желим да будем са Тобом, без обзира на све.“
Тада можемо да проверимо себе: да ли заиста желимо Бога или само оно што од Бога можемо да добијемо? Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и саме себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.
Шта је то љубав?
Цео наш живот јесте успостављање односа са Богом и повратак лепоти коју смо изгубили заједно са Божијим ликом у себи. Однос са Богом је љубав. А како можемо да волимо једни друге ако Бога нема међу нама?
Опасно је када човек почне да верује самом себи и каже: „Ја волим.“ Кога волим? Можда волим човека којег сам створио у својој машти. Волим га док испуњава моје услове и док се понаша онако како ја желим. А када други човек више не одговара мојим представама и не испуњава оно што од њега очекујем, љубав престаје и може да се претвори у мржњу.
Наша љубав је нестабилна. Трајна љубав је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти волиш. Одбацују те, а ти волиш. Убију те, а ти се молиш за њих. Христос је на Крсту рекао:
„Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ (Лк. 23:34)
А Господ нам говори: „Нову вам заповијест дајем: љубите једни друге; као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јн. 13:34–35)
Можемо ли да кажемо да смо Христови ученици и да имамо такву љубав? Ја не могу. Љубав је страшна ствар, јер је љубав у овоме свету крст. Она није нека снажна емоција, нека инспирација која нас понесе, већ крст који треба носити.
Људи понекад кажу: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан.“ А иза тога често стоје егоизам, завист и незадовољство. Човек захтева да га други воле, да га поштују, да му показују пажњу. Сматра да заслужује више љубави и више поштовања. И тако постепено постаје усредсређен на себе и остаје сам.
Ко жели да воли човека који стално захтева љубав и осећа да му други нешто дугују?
Колико храбрости имаш?
Кога онда волети? Онога који и сам воли. Лако је било волети Светог Серафима Саровског, јер је његова љубав надахњивала и друге. Нико није могао да остане равнодушан пред таквом лепотом. Када видимо таквог човека, и сами желимо да будемо као он.
Ако се ничега не плашите и немате шта да изгубите, онда идите за Христом. Ако се плашите и имате нешто што не желите да изгубите, онда размислите да ли желите да изгубите све како бисте пронашли Бога.
Не можемо да поделимо свој живот на делове: сада ћу се причестити, а онда ћу наставити да живим сам, по својој вољи. Свако од нас мора да дође до крајње тачке своје немоћи и исцрпљености. Тада Он пружа руку и каже: „Хајде за Мном.“
Господ каже: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу.“ И то је одговор на питање: колико често треба да се причешћујемо? Одговор зависи од храбрости душе. Ако се човек не плаши страдања и спреман је да се до краја бори са својом палом природом, онда га нико не може зауставити да иде Христу, уколико га од Причешћа не одлучи сам архијереј.
Свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. А срце треба да има љубав. Љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да после Причешћа неће бити лакше, већ теже. Што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нам се више наших грехова откривати, а они ће као да нас још снажније повлачити надоле.
И тада треба рећи: „Не, свеједно ћу ићи Христу.“ Јер без Њега нема живота. Нема никога другог ко може да нас тако заволи и никога другог ко може да нас научи да волимо све своје ближње, своју децу и људе који су око нас.
Протојереј Андреј Лемешонок
Из књиге „Не можемо живети као остали“
12.09.2026.
Душанка
Кога љубав не дотакне, тај хода по мраку - давно рече Платон, па сви дотакнути Божијом љубављу свијетлимо као свици на овоме прилично мрачном свијету да бисмо освијетлили и другима (ученицима итд.) пут, истину и живот ка спасењу. Та свјетлост нама не припада већ Творцу јер смо њоме само озарени док јој се излажемо и она је метафора дарова које умножавамо ако их прихватамо. Зато је љубав Божија која нам се даје крст јер дар обавезује реципроцитетом љубави према Богу кроз добра дјела, поштовање Божијих закона, али и спасење јер избавља од зла. И као што Цицерон рече да краљ мора да буде подређен закону јер га закон чини краљем, тако се и Христос подредио Божијем закону и сишао с небеса да нас њему подреди за наше добро. Логично је и љековито. Слава Богу за све у мом животу јер то није моје већ Његова свјетлост. Амин
Коментариши